Životopis

Mošo Odalović

Mošo (Momčlilo) Odalović rođen je u Starom Grackom (Lipljan) 1947. godine, na obali reke Sitnice, pod Goleš-planinom. Jedan je od desetoro braće i sestara koje su dobili otac Todor i majka Dušanka.

Ovako se toga priseća Mošo:

"Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihailo i Ljubomir. To se zove moje detinjstvo. DESETICA! Blagosno nerešeno u oca Todora i majke Dušanke. Uzbudljivo: čim se probudiš, već si u vrtiću! Zborno mesto — kuhinja, jedina zagrejana prostorija. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda — do kuhinjskog. I ovo pišem u kuhinji. Zamisli, čitaoče, za nas desetoro — deset radnih stolova!"

Osnovnu školu završio je u Lipljanu, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici, a na Filološkom fakultetu (tada Filozofskom) studirao književnost.

Poznate knjige su mu: "Mama je glagol od glagola raditi", "Druže tata kućni komandante", "Popravljamo nizbrdice", "Zavičajni bukvar", "Lirski poker" (sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem), "Gde je lampino dete","Žiča pčelino čedo", "Baba je tu, ja sam u Japanu" (roman). Radio je kao novinar i urednik „Jedinstva za decu“ i glavni urednik „Đurđevka“. Dobitnik je brojnih nagrada: Neven, Zabavnikova, „Zlatnog ključića“ grada Smedereva, Zlatni Gaša, Novosadsko Zvonce popularnosti, Goranove plakete, Gračaničke povelje, a nosilac je i „Zmajevog štapa“ - počasne nagrade Zmajevih dečijih igara itd.

Od 1994. godine živi u Smederevu, "u svojih 7,5 ari konačne otadžbine", kao slobodan umetnik. Mošo je takođe i slikar, ilustrator i kaligraf. Imao je više samostalnih izložbi. Najlepše dostignuće kaže da mu je kada o Nikoljdanu umesi slavski kolač, ukrasi ga i ispeče.

O konačnoj otadžbini: "S dečačkim osmehom pokazuje na tri breze ispred kuće koje nalikuju onima iz ruskih stepa i veli da svaka ima svoje ime. Leva je Olga, u sredini Volga, a do nje Dolga. Zimski je dan, nije aprili-li-li, mada je rođen 1. aprila (1947), a Mošo nastavlja da imenom nabraja sad gologranu družinu sa svoje otadžbine-okućnice. Hrast je Živojin, bor — Ostrožin, badem — Gorčilo, višnja — Višeslava, trešnja — Desanka, dunja — Dušanka, tri drena — Miladin, Kostadin, Vujadin, šljive — Dična i Drčna, a smokva je – Trojanka. Neke su kao mladice, u putnoj torbi, svojevrsnoj Nojevoj barki naših dana, stigle s njim iz Starog Grackog."

"Kao i drenov štap iz dedine šume koji godinama mazi i pazi, trudeći se da se pravilno osuši i ne izvitoperi, kako bi se u starosti naslanjao na drvo detinjstva."

i još, ovako Milovan Danojlić govori o Moši Odaloviću:

"Mošo Odalović je velika, plemenita dečačina savremene srpske poezije, jedna od njenih pokretačkih snaga... Iza... naoko lakih, lepršavih stihova nazire se jedno bogato, plodno, u osnovi teško životno iskustvo, prevaziđeno igrom, šalom i ljubavlju prema svetu i životu. Pesnik je mnogo video i doživeo, osetio i razumeo. Snašla ga je velika zajednička muka nedavno završenog veka: morao je, u dugoj koloni izbeglica, napustiti rodnu kuću u Starom Grackom, kod Lipljana, da bi se, baš kao u vremenima kad su naši patrijarsi sa narodom povlačili prema severu, nastanio u podnožiju smederevske tvrđave. Oteti zavičaj je duhovno blago čija se vrednost neprestano povećava; on postaje tajna, nevidljiva baština, prelazi u posed mašte, gde ljudsko zlo nema pristupa."