Мирјана Булатовић (1958) завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а од 1989. живи и ради у Београду као песник и слободан уметник. Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, као и три књиге превода руске поезије. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те награде Златно перо Русије.

Осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. Уређивала је дечје стране у Источнику, листу Епархије Канадске. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише песме (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе:

Стопало на дну света, поезија; 1984; Молитва Хуане Инес од Крста, 1987; Прасведок, 1990; Ђаво у праху – исповести наркомана, 1991; Гутенбергова галаксија, 2002; Будући древни народе, 1993; Песме за дипломирану децу, 1994; Хотел Земља, 1995; Лепа села лепо горе (записи са снимања истоименог филма, уз истините ратне приче) – 1995; Хеј, ванземаљци! 2000; Поправни дом за родитеље, 2001; Хитна књига, 2003 године; Салон за негу душа, 2005; Ко је ставио мирис у лук? – изабране мисли дечака Матије (бележене током пет и по година дечаковог одрастања), 2005; Школа љубави, поезија за децу; 2006; Прво слово, 2007; Романчић о поштењу, 2008; Хвала аутобусу који није дошао, 2008; Велике мисли малих људи, записи; Источник, Торонто, 2008; Сањао сам да ми гори школа, поезија за децу, 2010; Смрт је моја кратког века, поезија, 2010; Споне, поезија; двојезично, руско-српско издање, Москва – Београд, 2010; Чудна лица пословица, српско-енглеско издање; Источник, Торонто, 2011; Чудна лица пословица, преуређено издање, 2016; Ако је неком срце стало, поезија, 2017.

Песме Мирјане Булатовић објављене су у многим одабраним збиркама. У збирци одабраних песама, Када будемо трава (1998), Владимир Јагличић истиче: „У савременој српској поезији, после смрти Десанке Максимовић, међу женама предњачи Мирјана Булатовић. Њена, мушки отворена поезија, каткад има лепоту призваног анђела.“ Мирјана Булатовић превела је са руског језика један позоришни комад у стиховима и три књиге поезије.

Мала библиотека је објавила веома лепу Мирјанину збирку песама ”Сањао сам да ми гори школа” и то у облику игране књиге коју је прочитала сама Мирјана Булатовић!