Mala biblioteka je u saradnji sa Milovanom Danojlićem objavila dve igrane (pročitane) knjige pesama: „Kako spavaju tramvaji” i „Rodna godina”. U pitanju su dve velike, opšte zbirke Danojlićevih dečjih pesama, koje se sastoje od sto osamdeset i osam zvučnih zapisa. Sve pesme je na divan način pročitao sam Milovan Danojlić. Ove dve knjige su među najblistavijim i najvrednijim izdanjima Male biblioteke.

U predgovoru svom lepom zborniku Dečja poezja srpska (1965), Bora Ćosić kaže sledeće o Milovanu Mići Danojliću: „Ako je Duško Radović najviše zaslužan za revoluciju izvršenu u okvirima srpske dečje poezije, Mića Danojlić je možda njen najblistaviji predstavnik. Iznenada rođen kao dečji pesnik, on je hitro, svojom jedinom knjigom posvedočio sav svoj izuzetni dar. Tih pedesetak pesama, među kojima je malo onih bez antologijske vrednosti, označavaju glavnu prirodu pokreta u čijim vrhovima se nalaze: fino čudaštvo priče, virtuozni smisao za “klepanje”, fantastika, nov odnos prema prošlosti, mitologiji morala, porodice, istorije.”

O samom Danojliću i njegovim ljudskim i pesničkim korenima pak, najlepše govori sam Danojlić (iz knjige Dječji pisci o sebi. Ahmed Hromadžić, 1968.):

„Rođen sam 3. jula 1937. godine u selu Ivanovcima, u Šumadiji. Osnovnu školu sam završio u tome selu, a nižu gimnaziju u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od moje kuće. Četiri godine sam, svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu, u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići-niže gimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putom, dosađivali, se, igrali, krali orahe i šljive i – čitali. Čitali smo tako, u hodu. Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala „Stari hrast". Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Tu, i još nekoliko sličnih pesama, pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda sasvim izgubio.

Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, prvo nedeljnom listu „Republika”, a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, a sušnim letima; jednom rečju: o svemu i svačemu. Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953, proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas, braće, mnogo. Otac – strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je movac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto, seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno – jer na asfaltu nema trnja. Ipak, od prve zarade sam kupio cipele.

Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao? Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne pesme, bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima da prepozna seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, ja sam postao savremen pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo... I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, i kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.

U međuvremenu, tačnije rečeno početkom 1958. godine, mnome je ovladala strasna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto – napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko puta sam, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku, ti dugo skupljani utisci su se pretvorili u pesmu. A onda, teme su navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padali su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu – negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma naliči mome detinjstvu).

Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja, i stalno, jednim uhom, slušam susetku kako sama sa sobom razgovara: – Nema Cice! Malo-malo, pa: – Nema Cice! Odložim papir, i zapitam je o čemu je reč. Poslala je, veli, svoju kćerčicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema. Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu. Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga koju držite u rukama. Nju je napisao jedan mladić čije je detinjstvo bilo neveselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao. A „Dečji zakonik"? Kad sam bio mali, činilo mi se da sam prepušten na milost i nemilost odraslih koji su me okruživali. Kad god bi me neko uvredio, ili nezasluženo istukao, ili ponizio, osećao sam se kao žrtva neke teške nezakonitosti. Maštao sam o jednom zakonu koji bi štitio decu. Verujte da sam se takvim mislima vrlo ozbiljno nosio. Nešto od tih maštarija je ušlo i u ovaj prednacrt „Dečjeg zakonika”, koji vi, deco, kad porastete, treba da proširite i dopunite…”

-----

Milovan Danojlić je objavio više od 70 knjiga. Dobitnik je brojnih važnih nagrada i član je Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Živi i radi u Francuskoj.