Mirjana Bulatović (1958) završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je najpre u Podgorici, kao novinar i lektor, potom u Novom Sadu, a od 1989. živi i radi u Beogradu kao pesnik i slobodan umetnik. Mirjana Bulatović objavila je više od dvadeset knjiga poezije i proze za odrasle i za decu, kao i tri knjige prevoda ruske poezije. Dobitnik je, pored ostalih, Nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, te nagrade Zlatno pero Rusije.

Osećanje stranca iskusila je u Londonu, živeći u britanskoj prestonici četrnaest meseci (1985. i 1986). Damare otadžbine, maternjeg jezika i pravoslavne vere najdublje je osetila u toku četiri meseca života u Manastiru Vraćevšnici, krajem 1988. i početkom 1989. godine. Na tom svetom mestu, živeći s monahinjama, u konaku bez ogledala, umila se iznutra, oslobodila novinarstva, skinula s duše još neke terete, i opredelila se za Beograd kao svoj grad. Početkom 2001. izabrana je za urednika Tribine Francuska 7 Udruženja književnika Srbije (čiji je član od 1987). Tokom 2002. godine uređivala je odnose sa javnošću u Gutenbergovoj galaksiji. Uređivala je dečje strane u Istočniku, listu Eparhije Kanadske. Za Pozorištance Puž i Branka Kockicu već četvrt veka piše pesme (koje, iz tajanstvenih razloga, ne objavljuje u svojim knjigama).

Mirjana Bulatović objavila je više od dvadeset knjiga poezije i proze:

Stopalo na dnu sveta, poezija; 1984; Molitva Huane Ines od Krsta, 1987; Prasvedok, 1990; Đavo u prahu – ispovesti narkomana, 1991; Gutenbergova galaksija, 2002; Budući drevni narode, 1993; Pesme za diplomiranu decu, 1994; Hotel Zemlja, 1995; Lepa sela lepo gore (zapisi sa snimanja istoimenog filma, uz istinite ratne priče) – 1995; Hej, vanzemaljci! 2000; Popravni dom za roditelje, 2001; Hitna knjiga, 2003 godine; Salon za negu duša, 2005; Ko je stavio miris u luk? – izabrane misli dečaka Matije (beležene tokom pet i po godina dečakovog odrastanja), 2005; Škola ljubavi, poezija za decu; 2006; Prvo slovo, 2007; Romančić o poštenju, 2008; Hvala autobusu koji nije došao, 2008; Velike misli malih ljudi, zapisi; Istočnik, Toronto, 2008; Sanjao sam da mi gori škola, poezija za decu, 2010; Smrt je moja kratkog veka, poezija, 2010; Spone, poezija; dvojezično, rusko-srpsko izdanje, Moskva – Beograd, 2010; Čudna lica poslovica, srpsko-englesko izdanje; Istočnik, Toronto, 2011; Čudna lica poslovica, preuređeno izdanje, 2016; Ako je nekom srce stalo, poezija, 2017.

Pesme Mirjane Bulatović objavljene su u mnogim odabranim zbirkama. U zbirci odabranih pesama, Kada budemo trava (1998), Vladimir Jagličić ističe: „U savremenoj srpskoj poeziji, posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači Mirjana Bulatović. Njena, muški otvorena poezija, katkad ima lepotu prizvanog anđela.“ Mirjana Bulatović prevela je sa ruskog jezika jedan pozorišni komad u stihovima i tri knjige poezije.

Mala biblioteka je objavila veoma lepu Mirjaninu zbirku pesama ”Sanjao sam da mi gori škola” i to u obliku igrane knjige koju je pročitala sama Mirjana Bulatović!