Јован Јовановић Змај рођен је у Новом Саду 1833.године, а умро 1904. у Каменици. Био је лекар. Студирао је медицину у Пешти и службовао у разним местима од Новог Сада до Загреба. Војводина је у то време била знатно развијенија од Србије, и средиште развоја српског језика, културе и уметности. Почиње да пише веома рано, још као ђак и студент. Бављење књижевним стваралаштвом проширио је на уређивање сатиричних и дечјих часописа и листова Комарац, Јавор, Змај (по коме добија надимак), Жижа, Илустрована ратна хроника, Стармали. Најдуже је уређивао Невен, најважнији дечји лист српске књижевности. Био је срећно ожењен и у браку имао петоро деце. За кратко време му умиру и деца и жена, што ће знатно утицати на његово песништво.

Често је у листовима које је уређивао морао све послове радити сам: био је уредник, главни сарадник, цртач, продавац, поштар… Змај је био човјек невиђене снаге и речитости. Змај је покретач, зачетник нашег песништва за децу. Непоправљиви, вечити дечак Змај, знао је да заигра душом, умео је да наслика децу са љубављу, одушевљењем и разумевањем оца. Дао нам је безброј једноставних, лепих стихова певајући непосредно, из душе која је дубоко познавала и искрено волела.

У Змајевим песмама детињство као чаролија све што дотакне претвара у игру и машту. Змај је први дечји песник на српском језику, и истовремено претеча данашњег савременог песништва за децу. Певајући за децу Змај је створио речи без значења, кованице, каламбуре, речи-варке и изразе које ван света Змајеве песме не постоје: ”лаждипажди”, ”билбилити”, ”Јутутун”, ”јухахаха”…

Бора Ћосић, у збирци „Дечја поезија српска” oдаје одговарајућу пошту Змају: „Јовану Јовановићу-Змају припада још увек највише место у српском дечјем песништву, без обзира на то што исто мисле већ педесет година његови брзоплети критичари. Змај је умео, у средини ментално још сасвим „невиној“, без икакве педагошке традиције да васпостави однос према младом читаоцу, недвосмислено савремен. Њему припада заслуга за већину данашњих маштовитих подвига дечјег песништва: „клепалачком“ и одвећ мелодиозном фразом он је исцртао зачуђујуће и парадоксално немелодиозне, запрепаштујуће и ирационалне садржаје, а његова увек будна „дидактичка“ свест користила је своју „васпитачку“ улогу за нове примере смешнословља, зачараности и фантастике. Његов значај утолико је већи што су те луде и заносно „нестварне“ приче никле из оквира и за потребе малограђанске дечје собе, простора толиких, будаласто сречених, кандираних кобајаги-дечјих произведенија насталих после Змаја. Рођена из превода и прераде грађанске песме за децу (углавном, немачке), Змајева дечја песма не само што је надмашила првотне своје узоре, већ је остала основна, зачетничка, права савремена дечја песма српског језика.”

-----

Мала библиотека је са поносом објавила играну књигу Змајевих одабраних песама за малу децу, „Ђиха, ђиха”.