Мошо (Момчлило) Одаловић рођен је у Старом Грацком (Липљан) 1947. године, на обали реке Ситнице, под Голеш-планином. Један је од десеторо браће и сестара које су добили отац Тодор и мајка Душанка.

Овако се тога присећа Мошо:

'Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство. ДЕСЕТИЦА! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке. Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место - кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа - до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо - десет радних столова!'

Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

Познате књиге су му: 'Мама је глагол од глагола радити', 'Друже тата кућни команданте', 'Поправљамо низбрдице', 'Завичајни буквар', 'Лирски покер' (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), 'Где је лампино дете','Жича пчелино чедо', 'Баба је ту, ја сам у Јапану' (роман). Радио је као новинар и уредник „Јединства за децу" и главни уредник „Ђурђевка". Добитник је бројних награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића" града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, а носилац је и „Змајевог штапа" - почасне награде Змајевих дечијих игара итд.

Од 1994. године живи у Смедереву, 'у својих 7,5 ари коначне отаџбине', као слободан уметник. Мошо је такође и сликар, илустратор и калиграф. Имао је више самосталних изложби. Најлепше достигнуће каже да му је када о Никољдану умеси славски колач, украси га и испече.

О коначној отаџбини: 'С дечачким осмехом показује на три брезе испред куће које наликују онима из руских степа и вели да свака има своје име. Лева је Олга, у средини Волга, а до ње Долга. Зимски је дан, није априли-ли-ли, мада је рођен 1. априла (1947), а Мошо наставља да именом набраја сад голограну дружину са своје отаџбине-окућнице. Храст је Живојин, бор - Острожин, бадем - Горчило, вишња - Вишеслава, трешња - Десанка, дуња - Душанка, три дрена - Миладин, Костадин, Вујадин, шљиве - Дична и Дрчна, а смоква је - Тројанка. Неке су као младице, у путној торби, својеврсној Нојевој барки наших дана, стигле с њим из Старог Грацког.'

'Као и дренов штап из дедине шуме који годинама мази и пази, трудећи се да се правилно осуши и не извитопери, како би се у старости наслањао на дрво детињства.'

И још, овако Милован Данојлић говори о Моши Одаловићу:

'Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага... Иза... наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.’

------

У сарадњи са Мошом Одаловићем, Мала библиотека је објавила Мошове две изузетно лепе збирке песама: ”Шта тражиш у васиони” и ”Мама је глагол од глагола радити”. Обе збирке је прочитао сам Мошо Одаловић. Мошов глас звони и доноси танана осећања песникова, чисту љубав и размевање за дете. Његов говор собом носи сећање језика и целог народа који се вечно сели а са собом наставља да носи узвишене вредности.