Вођи српске државе, српском жупану Стефану Немањи је 1175. године рођен трећи, најмлађи син. Дете је добило име Растко. О детету је касније написано: Бејаше дете благо образно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: Ово ће дете бити неко ново знамење!

Пресудни тренутак у Растковом животу и у српској историји, био је његов одлазак на Свету Гору, на који се одлучио са седамнаест година. Расткови родитељи су покушали да спрече његов бег на Свету Гору те су за младим принцем послали потеру. По доласку на Свету Гору Растко се замонашио и добио духовно име Сава. Монах Сава је наредних седам година провео у манастиру Ватопеду. Стефан Немања, придружио се сину 1197. године, замонашивши се и добивши духовно име Симеон.

Свети Сава је најзначајнија личности у историји српског народа. Учврстио је хришћанство, поставио темеље српске цркве и заорао дубоке бразде образованости. Поред духовне службе Сава је био књижевник и државник, широко обележивши средњовековну Србију. Током дуготрајног турског ропства и по ослобођењу, при обнови српске државе, Савин узор био је водиља српском народу.

Савин живот описан је у житијама посвећеним Светом Сави, које су написали монаси Доментијан и Теодосије, као и у Житију Светог Симеона Мироточивог. У Ватопеду Сава је упознао грчку уметност и науку, богословску књижевност. Са својим оцем заслужан је за основање Хиландара, српске задужбине манастира на Светој Гори.

Почетком 1207. године, Сава се са моштима Светог Симеона појавио у Србији и сусрео се са браћом у Студеници, где је сахрањено тело светитеља. У Србији ће провести наредно десетлеће. Његово присуство помогло је да помири браћу, чији је сукоб око власти довео до грађанског рата 1202. године. Сава је током боравка у Србији постао игуман манастира Студенице. Радио је на уређењу монашког живота у Србији, и у ту сврху сачинио је и Студенички типик. Са братом Стефаном, Сава је покренуо изградњу манастира Жича, који је 1219. године постао седиште српске цркве.

Сава је донео одлуку о силаску са архиепископског трона 1234. године. Одлучио је да поново посети Свету Земљу. Из Будве се упутио ка јужној Италији, успут избегавши напад гусара. Из Италије је стигао у Сирију, одакле је ходочастио у Јерусалим, који је посетио неколико пута током боравка у Светој земљи. Затим је посетио Александрију где се сусрео са тамошњим патријархом. Даље ходочашће га је водило ка Синају. Повратак је водио преко Јерусалима, Антиохије и Мале Азије. Из Цариграда Сава је допутовао у Бугарску, с намером да посети цара Јована II Асена. После кратке болести Сава је умро 14. јануара 1236. године у месту Трново у Бугарској. Годину дана касније, по налогу краља Стефана Владислава, мошти Светог Саве пренесене су у Милешеву. Веома брзо Сава је проглашен за свеца.

Колико је Свети Сава био значајан у историјском памћењу говоре и следећа два догађаја. Босански краљ Твртко I Котроманић крунисао се у Милешеви на гробу Светог Саве 1377. године. Стјепан Вукчић Косача се 1448. године прогласио за херцега од Светог Саве, а његова област је почела да се назива Херцеговином. За време турског ропства, сећање на Светог Саву трпљено је све до 1594. године и побуне Срба у Банату, када су српски устаници на својим заставама имали представу светитеља. Након тога, по одлуци великог турског везира, мошти Светог Саве спаљене су на Врачару 27. априла (10. маја по новом календару) 1594. године. Уништење моштију Светог Саве није довело до гашења његовог дела у историјском сећању Срба. У време ослобођења и обнове српске државности Свети Сава постаје светитељ школства и просвете. Савин живот постао је надахнуће живописцима и иконописцима, сликарима и вајарима, средњовековним књижевницима, усменим ствараоцима, духовницима и ђацима, славним и заборављеним песницима свих нараштаја. До данас личност Светог Саве остаје приказ најискренијег родољубља и најдубљих хришћанских врлина српског народа.

Народно сећање дарује прегршт прича и песама о Светом Сави. Највише их је сакупио и објавио Владимир Ћоровић. Под утицајем имена и угледа Светог Саве, народ је уносио његово име у бројне приче које заправо нису историјски садржај већ пре свега осветљавају ставове народа према човеку недокучивим силама као и народну љубав ка Светом Сави.

Мала библиотека је објавила играну књигу ”Приче о Светом Сави”. Књига се састоји од 43 приче, укупног трајања звучног записа 90 минута. Прочитао Павле Јеринић.