Rodio sam se još u prošlom veku, sasvim tačno: 25. septembra 1897. godine. Mesto rođenja - Beograd, na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kući koja i danas tamo postoji. Detinjstvo mi je proteklo bez većih potresa, uglavnom na zapadnom Vračaru. Prvo, samo na skučenom terenu naše bašte, u igri i tučnjavi sa mojim starijim i tri mlađa brata. Zatim na poljančetu u Karađorđevom parku, gde sam okusio prve radosti i prva razočaranja drugovanja.

Osnovne škole se rado sećam po debelim slojevima opaloga lišća, koje niko nije sklanjao sa turske kaldrme. Voleo sam da vučem noge kroz to suvo lišće na putu od kuće do škole, u Vojvode Milenka ulici, gde se ta škola i danas nalazi. Doživeo sam tada, u školskom dvorištu, i prvu svoju ljubav, a zbog nje (Jelene) izvukao i prve batine izvan roditeljskog doma. Sve ostalo iz tog vremena zatamnjeno je zaboravom, možda zato što sa školskim predmetima nisam imao glavobolje, osim sa pevanjem u horu: svojim nesluhom i pogrešnim glasom toliko sam kvario skladnost i najjednostavnije pesmice 'Kišo mati blagodati' da je učitelj konačno morao da me izbaci iz hora. Odlučio se na to teška srca, jer je moj otac bio imućan trgovac i 'veliki dobrotvor' škole.

Moje poznije detinjstvo i mladićstvo poklapaju se vremenski sa burnim događajima iz naše bliže istorijske prošlosti. Bilo mi je jedanaest godina kad je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Tih oktobarskih dana 1908. godine, u znak nacionalnog revolta, održavale su se bučne demonstracije na ulicama Beograda, ali nama, gimnazistima nižih razreda, školske vlasti su zabranjivale da na njima učestvujemo. Štaviše, držali su nas pod ključem za vreme odmora u učionicama na drugom spratu Batalcamijske gimnazije. Jednoga od tih dana, kad su demonstracije bile na vrhuncu, pritekli su nam u pomoć dečaci iz starijih razreda. Na prozor naše učionice prislonili su spolja merdevine, pomoću kojih se ceo naš razred dohvatio ulice i pridružio demonstrantima. Spuštajući se niz te merdevine sa razdalekim prečagama, osećao sam se herojem više nego ikad docnije u životu. Neizbrisivo mi je ostao u sećanju i Branislav Nušić, koji je tog dana, na belom konju i sa razvijorenom zastavom u ruci, predvodio demonstrante.

Za vreme balkanskih ratova (1912-1913) bio sam dobrovoljni bolničar u Vojnoj bolnici (danas u krugu Vojnomedicinske akademije). U sobi sa teškim ranjenicima, svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama. Još i danas žive u meni njihove jednostavne reči izgovorene teškim usahlim glasom, reči koje sam stavljao na hartiju onakve kakve su bile i istim redom kojim su do mene stizale, ne želeći da ih menjam ili da im u rečenicama dam neko drugo (pismenije) mesto, i time poremetim gotovo dramatičnu suštinu i redosled izgovorenog. Dužnost mi je još bila da ranjenicima svake večeri merim temperaturu i da je beležim na bolesničkim tablicama. Činio sam to s velikom pažnjom, ali bez reči ili bilo kakvog drugog znaka, svestan da je bolje da onima sa povoljnim temperaturama uskratim trenutke radosti nego da zagorčavam časove onima kojima 'vatra' nije popuštala. No najupečatljivije su mi ostali u sećanju 'čitalački časovi'. Na sredini prolaza između kreveta, sklupčan na šamlici, sa pozamašnom Vukovom zbirkom narodnih epskih pesama na kolenima, recitovao sam deseterce svojim tada neujednačenim i patetičnim pubertetskim glasom. Način na koji su ranjenici primali stihove, ozbiljnost na njihovim licima i promene koje su nastajale u njihovim očima, a i po koji uzdah koji bi im se oteo kad bi tok događaja u pesmi dobio svoj uzbudljivi obrt, otkrivali su u meni neslućene ponornice poezije. Dotle sam (moram to priznati) bio spreman da omrznem poeziju, vezujući njeno postojanje jedino za neprijatne časove kad sam morao napamet da učim stihove, što mi je vrlo teško padalo već i zbog toga što sam ostalo školsko gradivo bez bubanja lako savlađivao.

Tako se, začudo, dogodilo da sam poeziju zavoleo preko narodnih pesama, čiji uticaj se inače (koliko to sam mogu da procenim) ne oseća u mom književnom stvaralaštvu, koje započinje modernističkom poezijom, a već nekoliko godina docnije dobija sva obeležja beogradskog nadrealizma. Prve svoje pesme objavio sam u časopisu 'Putevi', 1923. godine. Zatim, jedno za drugim: zbirka pesama 'Krov nad prozorom' (1926), poetski roman 'Koren vida' (1928), pesme u prozi 'Načela' (1929), zbirku stihova 'Humor Zaspalog' i poeme 'Nemenikuće' i 'Ćirilo i Metodije' (1932).

U prvom svetskom ratu (1914-1918) učestvovao sam kao dobrovoljac i zajedno sa ostacima Konjičke divizije povlačio se preko Albanije. Školovanje sam produžio u Francuskoj, prvo u Kanu, zatim u Virvilu (blizu Grenobla), i opet na Azurnoj obali, u Nici, gde sam 1917. godine maturirao. Pravni fakultet sam završio na Sorboni u Parizu 1920. godine. Neki od događaja iz tog vremenskog perioda provlače se kroz moj roman 'Raspust', objavljen 1956. godine. U godinama 1937. i 1939. hapšen sam kao simpatizer Komunističke partije i urednik polulegalnog časopisa 'Naša stvarnost'. U to vreme, u saradnji sa Dušanom Matićem, napisao sam poemu 'Marija Ručara' (1935), čije je celo izdanje zaplenila policija još u štampariji, a zatim roman u dva dela 'Gluho doba', koji se pojavio u maju 1940. godine. Po treći put me specijalna policija Uprave grada hapsi u oktobru 1941. godine i sprovodi u Banjički logor.

-----

Aleksandar Vučo, o svojoj poeziji za decu: 'Poezija koju sam napisao za decu pružila je veliku pomoć mojoj poeziji za odrasle, a i obrnuto. Obe su me oslobodile predrasuda moralističke i racionalističke cenzure. Shvatio sam da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini jedno isto načelo želje. Literatura koja se piše za decu dolazi u doba formiranja ličnosti. Ona treba da dopuni uticaj vaspitanja - domaćeg i školskog. Deci je najvažniji izvorni, još nenarušeni svet želja i snova. Zato poezija koja je namenjena deci treba da podstiče, dopunjuje i rasplamsava taj čudotvorni svet, pružajući mališanima slobodu, živu igru duha. Starmale, zamorne pridike i 'poučnosti' sputavaju dečju imaginaciju, koče igru, ograničavaju dečji duh. Prava poezija poučava ne poučavajući.

-----

1933. Vučo je objavio poemu za decu „Podvizi družine pet petlića”. ”Podvizi pet petlića” predstavljaju prekretnicu u književnosti za decu, najviše zbog uvođenja novog načina obraćanja deci. Igre zvukom i smislom, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Humor je doveden u vezu s stvarnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim pravim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci „slobodnu i živu igru duha”.