Branislav Nušić, rođen kao Alkibijad Nuša (Beograd, 20. oktobar 1864. — Beograd, 19. januar 1938.), srpski je književnik, dramski pisac, komediograf, dramaturg, pozorišni upravnik i diplomata. Rođen je oktobra 1864. godine u Beogradu, od majke Ljubice i oca Đorđa, uglednog trgovca žitom. Imao je tri brata i sestru Anku (udatu Živadinović). Prilikom rođenja dali su mu helensko ime Alkibijad. Otac mu je rođen u Solunu, a kada je malo odrastao, sa majkom, Nušićevom babom, je prešao u Srbiju. Pošto otac po rođenju nije nasledio prezime, u znak poštovanja, otac je preuzeo prezime od Gerasima Nuše, trgovca kod koga je radio i koji se o njemu starao kao o sopstvenom detetu.

Kada je odrastao Nušić je bezuspešno pokušavao da istraži očevo poreklo, putujući po Makedoniji (oko Prespanskog jezera), odakle mu je rodom bila očeva majka. O svom poreklu je zapisao: „Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni arnautskoga i vlaškoga i srpskoga.” U porodici je bio izuzetak, jedini je pokazavši sklonost ka književnosti. Svoj veliki dar za pozornicu objašnjavao je time da su kod nas samo Cincari imali takav veliki dar i kao primer naveo: Jovana Steriju Popovića, Dimetrija Demetra i sebe. Prve radove potpisivao je krštenim imenom. Na studije u Velikoj školi u Beogradu, upisao se kao Alkibijad Nuša, ali je za vreme studija promenio ime i prezime u Branislav Nušić.

Detinjstvo je proveo u Smederevu, gde se porodica preselila, zbog očevih trgovačkih poslova. U Smederevu je završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije, počeo da piše svoje prve pesme i prvi put se susreo se pozorištem. U gradu je gostovalo putujuće pozorište Mihaila Dimića. Po odlasku u Jagodinu pozorište je sve scenske ukrase ostavilo u kući Nušićevog oca. Mladi Alkibijad je te ukrase iskoristio da osnuje svoje pozorište. Tada je, sa trinaest godina, za potrebe svog pozorišta, priredio svoju prvu šaljivu komediju pod nazivom „Riđa brada“.

U Beogradu, kao đak četvrte godine Realke (gimnazije), premljen je u đačku družinu Prve beogradske gimnazije „Nada“. Svoje prve radove objavio je u „Golubu“, omladinskom listu, pokrenutom 1879, a nešto kasnije i listovima „Nada“ i „Zabavnik za omladinu“ (1882). Godinu dana je studirao prava na Univerzitetu u Gracu, gde je položio opšta prava i istoriju srpskog naroda. Zbog nedostatka sredstava se vratio u Beograd i na kraju diplomirao na Velikoj školi (1888). U Beogradu je imao širok krug prijatelja, a među najbolje je spadao Vojislav Ilić.

Dok se 1885. godine nalazio na odsluženju vojnog roka izbio je srpsko-bugarski rat, u kome je učestvovao, kao dobrovoljac. Po završetku rata vratio se u Beograd. Njegova prva knjiga, objavljena 1886. godine, bile su „Pripovetke jednog kaplara“, iz srpsko-bugarskog rata. Zbog pesme „Dva raba“ Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“ i osuđen na dve godine zatvora. Posle povlačenja kralja Milana je pomilovan.

Odmah po završetku školovanja (1888), pošto je odležao godinu dana u zatvoru u Požarevcu, primljen je u državnu službu u Ministarstvu inostranih dela. Desetogodišnji činovnički rad u spoljnjim poslovima započinje 1889. godine, kao pisar u Bitolju, a završio je kao vicekonzul u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini, tada još uvek kraju Osmanskog carstva. Kao srpski činovnik spoljnjih poslova, Nušić je najviše vremena proveo u Prištini. Bio je vesele prirode i za svakoga je imao pogodnu reč, zbog čega je bio omiljen. Nušić ljude nije samo dočekivao na radnom mestu, već je išao među njih. Ljudi su ga dočekivali pred školom, crkvom ili su ga sretali na ulici. Ulazio je u kafane da popije i tamo je mogao sve da vidi i čuje. Sa ženom je odlazio fijakerom u obilazak, na svadbe, čak i kada ne bi bio pozvan, a njegovo prisustvo, za domaćina je značila veliku čast.

Oženio se 1893. godine u Bitolju, sa Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića. Sledeće godine rodila se ćerka Margita-Gita (udata Predić-Nušić). Dve godine kasnije rodio se sin Strahinja-Ban. Imali su i ćerku Oliveru. Dečja imena su birana iz srpskih narodnih epskih pesama, Margita-Gita po Kosovki devojci, Strahinja-Ban, po Strahinjiću Banu, Olivera, po ćerci kneza Lazara i kneginje Milice. Najstarija ćerka, kasnije je postala javni radnik, Strahinja-Ban je poginuo u Prvom svetskom ratu, kod Požarevca (1915), kao borac đačke čete, a najmlađa, Olivera je umrla još kao dete.

U Beograd se vratio 1900. godine, kada je imenovan za sekretara Ministarstva prosvete i ponovo se posvetio pozorištu. Postao je dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta. Zamenik mu je bio Janko Veselinović. Uređivao je Pozorišni list. Od venčanja kralja Aleksandra i kraljice Drage 1900., pa do Majskog prevrata 1903. kraljica Draga je podržavala pozorišne umetnosti, a Branisla Nušić je sa njom bio vrlo blizak.

Uz Jovana Dučića odigrao je važnu ulogu u demonstracijama za vreme istorijske krize 1908. godine kada je Austro-Ugarska prisvojila Bosnu i Hercegovinu. Jovan Dučić je napisao proglas „Beograđani, otadžbina je u opasnosti!” pozivajući građane na veliki zbor, a Nušić je išao po gradu i držao brojne govore. Započelo je prijavljivanje dobrovoljaca za rat i prijavio se među prvima. Negodovanju su se pridružili i đaci, nastava je obustavljena, a pripremljeni su i zahtevi, koje je zajedno sa „vojvodom Savom Hercegovcem“ obučenim u bogatu hercegovačku nošnju, sa sve isukanom sabljom u ruci, obojica jašući na dva belca i predvodeći 20.000 demonstranata, proneo od Terazija do Ministarstva inostranih poslova. Ujahao je u Ministarstvo, gde se u to vreme održavala ministarska sednica.

Nekoliko meseci po osnivanju lista „Politika“, postao je 1904. prvi saradnik Politike, i bio iskren prijatelj sa osnivačem Vladislavom Ribnikarem. U „Politici“ je uređivao rubriku „Iz beogradskog života“ i „Sve je već to jednom bilo“. Nušić se potpisivao pod pseudonimom jevrejskog mudraca Ben Akibe, pisca pomenute izreke.

Godina 1915. bila mu je izuzetno teška, poginuo mu je sin, u borbama kod Požarevca. Njegova porodica je sa vojskom prešla u izgnanstvo, preko Ablanije na Krf. Tada mu je umro i otac, u 96. godini, koji je u to vreme živeo u Prištini. Godine 1915—1918. proveo je u uzbeglištvu, u Marselju, Nici (kao sekretar Narodne skupštine), Parizu i Ženevi. Dešavanja tokom 1915. godine je opisao po oslobođenju u svojim opsežnim ispovestim „Devetstopetnaesta“.

Među brojnim društvenim ostvarenjima, kumovao je i osnivanju „Kola Srpskih sestara” i Udruženju prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić”, po pesnikinji, zaštitnici umetnosti i književnosti iz Dubrovnika u 16. veku. Na njegov predlog, krajem 1937. osnovano je „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda” ili samo „Roda“, preteča pozorišta „Boško Buha”. Ovu ideju ostvarila su ćerka Gita, sa mužem Milivojem Predićem, Nušićeva rođaka Sofija, dramaturg sa mužem Živojinom Vukadinovićem. Prva predstava je održana 23. januara 1938. Pozorište je zatvoreno je maja 1945. godine od strane posleratne vlasti, ali je Gita pet godina kasnije uspela je da dobije saglasnost o pokretanju dečjeg pozorišta „Boško Buha”, koje je sa prvim predstavama krenulo 1951.

Nušić je postao je član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) 1933., sa pristupnom besedom „O Jovanu Popoviću – Steriji“, i kasnije bio njen sekretar. Sve do smrti nastavio je neumorno da piše. Njegova poslednja komedija „Vlast“, za koju je uspeo da napiše prva dva čina, ostala je nedovršena. Umro je 19. januara 1938. godine u 73. godini u Beogradu, u svojoj kući na Dedinju, okružen porodicom, sestrom Ankom, rodbinom i prijateljima.

Osim proslavljenih predstava poput „Gospođa Ministarka”, „Sumnjivo lice“, „Protekcija“, „Narodni poslanik“, „Put oko sveta“, „Ožalošćena porodica“ i niza drugih, večno prisutne su Nušićeva „Autobiografija”, i smehotresno delo za decu „Hajduci”. Mala biblioteka je objavila Nušićeve Hajduke u iPad izdanju.