Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 20. октобар 1864. — Београд, 19. јануар 1938.), српски је књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург, позоришни управник и дипломата. Рођен је октобра 1864. године у Београду, од мајке Љубице и оца Ђорђа, угледног трговца житом. Имао је три брата и сестру Анку (удату Живадиновић). Приликом рођења дали су му хеленско име Алкибијад. Отац му је рођен у Солуну, а када је мало одрастао, са мајком, Нушићевом бабом, је прешао у Србију. Пошто отац по рођењу није наследио презиме, у знак поштовања, отац је преузео презиме од Герасима Нуше, трговца код кога је радио и који се о њему старао као о сопственом детету.

Када је одрастао Нушић је безуспешно покушавао да истражи очево порекло, путујући по Македонији (око Преспанског језера), одакле му је родом била очева мајка. О свом пореклу је записао: „Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени арнаутскога и влашкога и српскога.” У породици је био изузетак, једини је показавши склоност ка књижевности. Свој велики дар за позорницу објашњавао је тиме да су код нас само Цинцари имали такав велики дар и као пример навео: Јована Стерију Поповића, Диметрија Деметра и себе. Прве радове потписивао је крштеним именом. На студије у Великој школи у Београду, уписао се као Алкибијад Нуша, али је за време студија променио име и презиме у Бранислав Нушић.

Детињство је провео у Смедереву, где се породица преселила, због очевих трговачких послова. У Смедереву је завршио основну школу и прва два разреда гимназије, почео да пише своје прве песме и први пут се сусрео се позориштем. У граду је гостовало путујуће позориште Михаила Димића. По одласку у Јагодину позориште је све сценске украсе оставило у кући Нушићевог оца. Млади Алкибијад је те украсе искористио да оснује своје позориште. Тада је, са тринаест година, за потребе свог позоришта, приредио своју прву шаљиву комедију под називом „Риђа брада“.

У Београду, као ђак четврте године Реалке (гимназије), премљен је у ђачку дружину Прве београдске гимназије „Нада“. Своје прве радове објавио је у „Голубу“, омладинском листу, покренутом 1879, а нешто касније и листовима „Нада“ и „Забавник за омладину“ (1882). Годину дана је студирао права на Универзитету у Грацу, где је положио општа права и историју српског народа. Због недостатка средстава се вратио у Београд и на крају дипломирао на Великој школи (1888). У Београду је имао широк круг пријатеља, а међу најбоље је спадао Војислав Илић.

Док се 1885. године налазио на одслужењу војног рока избио је српско-бугарски рат, у коме је учествовао, као добровољац. По завршетку рата вратио се у Београд. Његова прва књига, објављена 1886. године, биле су „Приповетке једног каплара“, из српско-бугарског рата. Због песме „Два раба“ Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“ и осуђен на две године затвора. После повлачења краља Милана је помилован.

Одмах по завршетку школовања (1888), пошто је одлежао годину дана у затвору у Пожаревцу, примљен је у државну службу у Министарству иностраних дела. Десетогодишњи чиновнички рад у спољњим пословима започиње 1889. године, као писар у Битољу, а завршио је као вицеконзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини, тада још увек крају Османског царства. Као српски чиновник спољњих послова, Нушић је највише времена провео у Приштини. Био је веселе природе и за свакога је имао погодну реч, због чега је био омиљен. Нушић људе није само дочекивао на радном месту, већ је ишао међу њих. Људи су га дочекивали пред школом, црквом или су га сретали на улици. Улазио је у кафане да попије и тамо је могао све да види и чује. Са женом је одлазио фијакером у обилазак, на свадбе, чак и када не би био позван, а његово присуство, за домаћина је значила велику част.

Оженио се 1893. године у Битољу, са Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића. Следеће године родила се ћерка Маргита-Гита (удата Предић-Нушић). Две године касније родио се син Страхиња-Бан. Имали су и ћерку Оливеру. Дечја имена су бирана из српских народних епских песама, Маргита-Гита по Косовки девојци, Страхиња-Бан, по Страхињићу Бану, Оливера, по ћерци кнеза Лазара и кнегиње Милице. Најстарија ћерка, касније је постала јавни радник, Страхиња-Бан је погинуо у Првом светском рату, код Пожаревца (1915), као борац ђачке чете, а најмлађа, Оливера је умрла још као дете.

У Београд се вратио 1900. године, када је именован за секретара Министарства просвете и поново се посветио позоришту. Постао је драматург и управник Народног позоришта. Заменик му је био Јанко Веселиновић. Уређивао је Позоришни лист. Од венчања краља Александра и краљице Драге 1900., па до Мајског преврата 1903. краљица Драга је подржавала позоришне уметности, а Бранисла Нушић је са њом био врло близак.

Уз Јована Дучића одиграо је важну улогу у демонстрацијама за време историјске кризе 1908. године када је Аустро-Угарска присвојила Босну и Херцеговину. Јован Дучић је написао проглас „Београђани, отаџбина је у опасности!” позивајући грађане на велики збор, а Нушић је ишао по граду и држао бројне говоре. Започело је пријављивање добровољаца за рат и пријавио се међу првима. Негодовању су се придружили и ђаци, настава је обустављена, а припремљени су и захтеви, које је заједно са „војводом Савом Херцеговцем“ обученим у богату херцеговачку ношњу, са све исуканом сабљом у руци, обојица јашући на два белца и предводећи 20.000 демонстраната, пронео од Теразија до Министарства иностраних послова. Ујахао је у Министарство, где се у то време одржавала министарска седница.

Неколико месеци по оснивању листа „Политика“, постао је 1904. први сарадник Политике, и био искрен пријатељ са оснивачем Владиславом Рибникарем. У „Политици“ је уређивао рубрику „Из београдског живота“ и „Све је већ то једном било“. Нушић се потписивао под псеудонимом јеврејског мудраца Бен Акибе, писца поменуте изреке.

Година 1915. била му је изузетно тешка, погинуо му је син, у борбама код Пожаревца. Његова породица је са војском прешла у изгнанство, преко Абланије на Крф. Тада му је умро и отац, у 96. години, који је у то време живео у Приштини. Године 1915—1918. провео је у узбеглиштву, у Марсељу, Ници (као секретар Народне скупштине), Паризу и Женеви. Дешавања током 1915. године је описао по ослобођењу у својим опсежним исповестим „Деветстопетнаеста“.

Међу бројним друштвеним остварењима, кумовао је и оснивању „Кола Српских сестара” и Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по песникињи, заштитници уметности и књижевности из Дубровника у 16. веку. На његов предлог, крајем 1937. основано је „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода” или само „Рода“, претеча позоришта „Бошко Буха”. Ову идеју остварила су ћерка Гита, са мужем Миливојем Предићем, Нушићева рођака Софија, драматург са мужем Живојином Вукадиновићем. Прва представа је одржана 23. јануара 1938. Позориште је затворено је маја 1945. године од стране послератне власти, али је Гита пет година касније успела је да добије сагласност о покретању дечјег позоришта „Бошко Буха”, које је са првим представама кренуло 1951.

Нушић је постао је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) 1933., са приступном беседом „О Јовану Поповићу – Стерији“, и касније био њен секретар. Све до смрти наставио је неуморно да пише. Његова последња комедија „Власт“, за коју је успео да напише прва два чина, остала је недовршена. Умро је 19. јануара 1938. године у 73. години у Београду, у својој кући на Дедињу, окружен породицом, сестром Анком, родбином и пријатељима.

Осим прослављених представа попут „Госпођа Министарка”, „Сумњиво лице“, „Протекција“, „Народни посланик“, „Пут око света“, „Ожалошћена породица“ и низа других, вечно присутне су Нушићева „Аутобиографија”, и смехотресно дело за децу „Хајдуци”. Мала библиотека је објавила Нушићеве Хајдуке у иПад издању.