Stvaraoci

Mošo (Momčlilo) Odalović rođen je u Starom Grackom (Lipljan) 1947. godine, na obali reke Sitnice, pod Goleš-planinom. Jedan je od desetoro braće i sestara koje su dobili otac Todor i majka Dušanka.

Ovako se toga priseća Mošo:

‘Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihailo i Ljubomir. To se zove moje detinjstvo. DESETICA! Blagosno nerešeno u oca Todora i majke Dušanke. Uzbudljivo: čim se probudiš, već si u vrtiću! Zborno mesto – kuhinja, jedina zagrejana prostorija. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda – do kuhinjskog. I ovo pišem u kuhinji. Zamisli, čitaoče, za nas desetoro – deset radnih stolova!’

Osnovnu školu završio je u Lipljanu, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici, a na Filološkom fakultetu (tada Filozofskom) studirao književnost.

Poznate knjige su mu: ‘Mama je glagol od glagola raditi’, ‘Druže tata kućni komandante’, ‘Popravljamo nizbrdice’, ‘Zavičajni bukvar’, ‘Lirski poker’ (sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem), ‘Gde je lampino dete’,’Žiča pčelino čedo’, ‘Baba je tu, ja sam u Japanu’ (roman). Radio je kao novinar i urednik „Jedinstva za decu” i glavni urednik „Đurđevka”. Dobitnik je brojnih nagrada: Neven, Zabavnikova, „Zlatnog ključića” grada Smedereva, Zlatni Gaša, Novosadsko Zvonce popularnosti, Goranove plakete, Gračaničke povelje, a nosilac je i „Zmajevog štapa” – počasne nagrade Zmajevih dečijih igara itd.

Od 1994. godine živi u Smederevu, ‘u svojih 7,5 ari konačne otadžbine’, kao slobodan umetnik. Mošo je takođe i slikar, ilustrator i kaligraf. Imao je više samostalnih izložbi. Najlepše dostignuće kaže da mu je kada o Nikoljdanu umesi slavski kolač, ukrasi ga i ispeče.

O konačnoj otadžbini: ‘S dečačkim osmehom pokazuje na tri breze ispred kuće koje nalikuju onima iz ruskih stepa i veli da svaka ima svoje ime. Leva je Olga, u sredini Volga, a do nje Dolga. Zimski je dan, nije aprili-li-li, mada je rođen 1. aprila (1947), a Mošo nastavlja da imenom nabraja sad gologranu družinu sa svoje otadžbine-okućnice. Hrast je Živojin, bor – Ostrožin, badem – Gorčilo, višnja – Višeslava, trešnja – Desanka, dunja – Dušanka, tri drena – Miladin, Kostadin, Vujadin, šljive – Dična i Drčna, a smokva je – Trojanka. Neke su kao mladice, u putnoj torbi, svojevrsnoj Nojevoj barki naših dana, stigle s njim iz Starog Grackog.’

‘Kao i drenov štap iz dedine šume koji godinama mazi i pazi, trudeći se da se pravilno osuši i ne izvitoperi, kako bi se u starosti naslanjao na drvo detinjstva.’

I još, ovako Milovan Danojlić govori o Moši Odaloviću:

‘Mošo Odalović je velika, plemenita dečačina savremene srpske poezije, jedna od njenih pokretačkih snaga… Iza… naoko lakih, lepršavih stihova nazire se jedno bogato, plodno, u osnovi teško životno iskustvo, prevaziđeno igrom, šalom i ljubavlju prema svetu i životu. Pesnik je mnogo video i doživeo, osetio i razumeo. Snašla ga je velika zajednička muka nedavno završenog veka: morao je, u dugoj koloni izbeglica, napustiti rodnu kuću u Starom Grackom, kod Lipljana, da bi se, baš kao u vremenima kad su naši patrijarsi sa narodom povlačili prema severu, nastanio u podnožiju smederevske tvrđave. Oteti zavičaj je duhovno blago čija se vrednost neprestano povećava; on postaje tajna, nevidljiva baština, prelazi u posed mašte, gde ljudsko zlo nema pristupa.’

——

U saradnji sa Mošom Odalovićem, Mala biblioteka je objavila Mošove dve izuzetno lepe zbirke pesama: ”Šta tražiš u vasioni” i ”Mama je glagol od glagola raditi”. Obe zbirke je pročitao sam Mošo Odalović. Mošov glas zvoni i donosi tanana osećanja pesnikova, čistu ljubav i razmevanje za dete. Njegov govor sobom nosi sećanje jezika i celog naroda koji se večno seli a sa sobom nastavlja da nosi uzvišene vrednosti.

Mirjana Stefanović (1939 – 2021), književnik, pesnik i urednik, živela je u Nišu, Kosančiću, Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Мagistar engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. je bila urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka.

Među mnogobrojnim nagradama izdvajamo nagrade za dečju književnost: Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige „Odlomci izmišljenog dnevnika” 1959.; Nagrada „Neven” za „Vlatka Pidžulu – Нajbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962.; Nagrada Politikinog zabavnika za „Sekino seoce”, najbolja knjiga za decu u Jugoslaviji, 1994.; Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995.; Zlatni ključić Smedereva za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011.; Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i “doprinos vedrom duhu detinjstva”, Lazarevac 2012.; Povelja Zmajevih dečijih igara, za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017.

Mala biblioteka je objavila knjigu „Moja majka – pisci govore”, koju su priredile Mirjana Stefanović i Katarina Granata.

Naš rano preminuli prijatelj Igor Kolarov (1973-2017) je objavio je brojne knjige za decu: „Hionijine priče” (2000), „Milica u vrtu” (2001), knjigu pesama „Anatolijske hronike” (2002), roman „Agi i Ema” (2002, 2003. i 2006, nagrada „Politikinog Zabavnika”), roman „Dvanaesto more” (2004, 2007, nagrada „Dositejevo Pero”), knjigu priča „Priče o skoro svemu” (2005, nagrada Bijeljinskog Sajma knjiga, „Čika Jova Zmaj”, nagrada „Neven”), roman „Kuća hiljadu maski” (2006), knjige priča „Burence” (2007), „Fiona i druge misterije” (2007), „Sms priče” (2008), „Džepne priče” (2010) i slikovnicu „Kajina najbolja žirafa”, Rusvaj (priče, 2011), Priručnik za pingvine (kratka proza, 2012), Da, to su bizoni (kratka proza, slikovnica, 2012), Klizave priče (priče, 2013, nagrada „Srebrno Gašino pero”, nagrada dečje kritike „Dositejevo pero”), Urnebesna fizika (sa Svetislavom Paunovićem i Brankom Stevanovićem, 2015).

Godine 2006. dobio je Zmajevu nagradu za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za mlade. Godine 2009. dobio je Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za stvaralački doprinos u širenju kulture.

Sa Brankom Stevanovićem priredio je izbor iz savremene srpske poezije za decu „E, baš to!” (2009, lektira za drugi razred osnovne škole), i izbor iz srpske poezije za decu „Od Zmaja do beskraja” (2010, lektira za prvi i drugi razred osnovne škole).

Po nagrađenom romanu „Agi i Ema” snimljen je film u režiji Milutina Petrovića, sa Milenom Dravić i Stefanom Lazarevićem u glavnim ulogama, kao i radio-drama u režiji Meline Pota Koljević.

U Maloj biblioteci smo u saradnji sa Igorom objavili njegove kratke, šaljive SMS priče u obliku igrane knjige i prikazali film Agi i Ema snimljen po istoimenom delu Igora Kolarova.

Homer je čuveni grčki pesnik, za koga se pretpostavlja da je živeo u 7. ili 8. veku pre Hrista.

Sav antički svet je verovao u istinitost ličnosti pesnika Homera. Kad je Helen izgovarao reč pesnik, bez dvoumljenja je pomišljao na Homera. Drevno predanje vezuje pesnika Homera za najveće, uistinu zrele i savršene epopeje: Ilijadu i Odiseju. Nastale u Joniji, u Maloj Aziji, vrlo brzo su postale široko narodne. U njima je skupljena ogromna građa o najrazličitijim stranama helenske kulture. U likovima Homerovih junaka oličavaju se najlepše osobine helenskog naroda.

Ilijada je podeljena u 24 knjige i sadrži oko 16 hiljada redova. Ilijada govori o nekoliko poslednjih nedelja desetogodišnjeg Trojanskog rata. Odiseja govori o desetogodišnjem povratku kući istoimenog junaka.

Homerovo ime prvi put se spominje u književnosti u VII veku pre n.e. Ilijada i Odiseja su u staroj Heladi, već u VI veku pre naše ere knjiga na kojoj se vaspitavaju i duhovno uobličavaju naraštaji Helena. Svestranost sadržine oba epa uvek je bila kadra da pronađe put do srca dečaka, zrelog čoveka i starca. Narod voli pesme. One su mu čak nasušna potreba, naročito kad se pesmom i muzikom koja je prati mogu pobuditi uteha, dobro raspoloženje, podsticaj na odbranu otadžbine i mržnja prema neprijatelju. Osećanja se ogledaju na licima slušalaca koji se dive, plaču ili ljute. I sadašnji čitalac u tim epovima doživljuje velika i plemenita osećanja.

Snaga Homerovih epova ogledala se i u zajedničkom jeziku koji je načinjen od delova mnogih dijalekata. Svi su Heleni razumevali taj jezik, mada se njime nije nigde govorilo. On je ujedinjavao helenski svet, rasparčan, inače, na plemena u naseljima i gradovima — državama među kojima su se isticali. Na taj način je stvaran duh jedinstva koji je okupljao Helene protiv Azije, najpre u trojanskom ratu a kasnije u borbi protiv persijskih osvajača.

Ni danas se još ne zna ništa pouzdano o Homerovom životu. Do nas je doprlo devet njegovih životopisa. Svi su puni vrlo izmaštanih a protivrečnih podataka. Oni su iz poznijeg vremena, pa se ne može verovati u njihovu istorijsku vrednost. U svim životopisima nalaze se različita imena Homerovih roditelja i gradova u kojima se rodio.

Kao otac Homerov spominje se bog Apolon, Meon, bog Melet, Dmasagora, pesnis Orfej; a kao majka — Krefeida, Metida, Femista, muza Kaliopa, Klimena. Najviše biografija govore da je njegova majka bila Krefeida, isprva Nimfa, i da je Homera rodila s rečnim bogom Melesom po kojem je on dobio ime Melesigen. Kasnije je Melesigen oslepeo, pa se počeo nazivati Homerom, što na ajolskom dijalektu znači slepac.

Sačuvao se jedan zanimljiv spis od nepoznata pisca, pod nazivom „Nadmetanje Homera i Hesioda”. U tom spisu pominje se još kako je car Hadrijan (drugi vek n.e., po tome se i zna vreme kad je spis nastao) pitao delfijsko proročište otkuda je Homer i ko su mu roditelji, pa je dobio ovakav odgovor:

„Pitaš me za nepoznati rod i otadžbinu božanske Sirene:
Zavičajem je Itačanin, a otac mu je Telemah i Nestorova kćerka Epikasta mati
koja ga je rodila kao kudikamo najmudrijeg čoveka“.

Tako bi po delfijskom proročištu Homer bio unuk Odisejev i Nestorov.

Gde se rodio veliki pesnik? U Heladi je bio popularan ovaj distih:

„Sedam se gradova otima o Homerov zavičaj:
Smirna, Rod, Kolofon, Salamina, Ij, Arg, Atina“.

Preteže mišljenje da se Homer rodio u Smirni gde se nalazio i njegov kip. Ukoliko se i razilaze izvori o mestu Homerova rođenja, svi se uglavnom slažu u tome da je umro na malom ostrvu Iju, blizu Tere, gde su mu dugo prinošene žrtve.

Nigde ne nailazimo na lični opis Homerov. Svi nam ga obično predstavljaju s tipičnim licem siromašnog slepog pevača koji se potuca po svetu i prehranjuje pevanjem. Tako on izgleda i na sačuvanim kipovima koji potiču iz helenističkog doba. (Helenističko doba se u grčkoj kulturi računa od osvajanja Aleksandra Makedonskog do zavođenja rimske vlasti u Maloj Aziji i Egiptu (330 — 30. godine pre n.e.).)

Već u antičko doba se nije znalo tačno koja su pesnička dela Homerova. Smatralo se da su njegove tvorevine Ilijada i Odiseja, Zbornik himni, Margit, Kerkotpi, Boj miševa i žaba, i Kiklički epovi. Ovi epovi (kiklos — krug) obrađuju neprekinut krug mitskih događaja pre Ilijade pa sve do smrti Odisejeve. Herodot je poricao Homeru neke kikličke pesme. Aristotel ih uopšte ne priznaje kao Homerove. U helenističko doba gramatičari prvi put iznose mišljenje da Ilijadu i Odiseju nije spevao isti pesnik.

Stari Heleni, nesložni u mišljenju, ostavili su potomstvu to pitanje nerešeno. Na srednjovekovnom Zapadu su Homerovi epovi bili sasvim zaboravljeni. Homer je jedino preko Ajnejide, speva rimskog pesnika Vergilija, uticao na zapadnoevropski ep. U doba humanizma i renesanse, međutim, glavni uzori će biti dela poznih helenskih i rimskih pisaca. Homer je smatran sirovim i prostim pesnikom prema utančanom i otmenom Vergiliju. Tek kada u kasnije doba poraste oduševljenje za narodnu poeziju, Homerovi epovi dobijaju visoku cenu. Tada i evropski naučnici počinju da se bave istraživanjem o Homeru i o postanku Ilijade i Odiseje.

Naučnici i danas raspravljaju o tome ko je bio, kad je živeo i pod kakvim je uslovima stvarao Homer. Što se tiče pismenosti, ona je u Heladi bila poznata još oko 1500. godine pre naše ere. Malo je ljudi tada znalo pisati. Vični pisanju bili su mahom oni ljudi iz vladarskih krugova. Svakako je Helenima bilo prijatnije da slušaju pesme ili da ih sami pevaju nego da ih prepisuju i čitaju. Ali se „našao čovek koji je spevao Ilijadu i Odiseju i za sebe ih zapisao da bi ih lakše pamtio“.

Danas pobeđuje mišljenje o Homerovu pitanju da je Odiseja mlađa od Ilijade, da ih je ispevao isti pesnik i da nisu nastale na početku stvaranja epske poezije nego kasnije. Pesnik je oba epa stvorio služeći se starijim i dužim pesmama s već obrađenim pričama, koje su stvarane dugo vremena, prenošene s kolena na koleno i ostajale u usmenoj tradiciji sve dok se nije razvila pismenost. Kao rezultat toga u oba epa se zapaža izvesna slojevitost, u vidu naslaga raznih epoha. Jedinstvo Ilijade i Odiseje ipak je neosporno i veoma čvrsto.

Delom preuzeto iz knjige Homer – Izbor iz Ilijade i Odiseje (1968)

Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju 1946. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Bijelom Polju, a studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: „Drhtaj na rubu”, „Priče sa periferije” i „Tuđi život”; trilogiju „Krug” (tri romana o porodici Marković iz Lazina, o Crnoj Gori u XX stoljeću – „Zle godine”, „Jesen u proljeće” i „Ljeto u Durakovu”). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: „Hrabri dječak Dronjo” i „Dječak traži oca” i dvije zbirke priča – „Blago ispod naše kruške”, „Rođaci iz Lazina” i nekoliko slikovnica.
Objavio je tri studije, jednu o Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihajlu Laliću i nekoliko desetina eseja.
Roman „Hrabri dječak Dronjo” nagrađen je nagradom „Politikin zabavnik” kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu.
Po knjizi „Rođaci iz Lazina” snimljena je u Televiziji Beograd Tv serija „Rođaci iz Lazina” i film „Uroš blesavi sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Predaje književnost za decu na filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Luis Kerol, (pravo ime Čarls Latvidž Dodžson), je bio matematičar, a bavio se i književnošću, fotografijom, medicinom i naukom. Rođen je 1832. godino. Njegovo književno delo odlikuju neobični humorni i nazamislivi obrti. Bio je veliki majstor mašte, blizak deci i provodio je svaki slobodan trenutak u njihovom društvu. Za decu je stvarao i logičke igre i slagalice. Alisa u zemlji čuda opisuje svet sa druge strane znanog – sa druge strane ogledala. Delo je posebne vrednosti u dečjoj književnosti, koje svojom maštovitošću i čarolijom i danas pleni i decu i odrasle.

Džejms Metju Bari, (engl. James Matthew Barrie) poznatiji kao J. M. Barrie (1860 – 1937). Rođen je 1860. godine kao deveto dete u velikoj škotskoj radničkoj porodici. U svojoj sedmoj godini nesrećnim slučajem gubi brata, što je imalo veliki uticaj, kako na njega, tako i na roditelje. Lik brata je pretočio u Petra Pana, dečaka koji je odbijao da odraste. Njegova najvažnija dela su: „Mali poslanik” (1897), „Divna ulica” (1902), „Divni Kričton” (1902), „Petar Pan” i „Šta svaka žena zna” (1908).

Janko Veselinović (Salaš Crnobarski, 13. maj 1862 – Glogovac, Mačva 26. jun 1905) bio je srpski književnik.

Za dve decenije književnog stvaralaštva objavio je 127 pripovedaka, dva romana, dva započeta romana i dva pozorišna dela.

Porodica Veselinović je u Mačvu doselila iz Hercegovine u 18. veku. Nastanila se u tadašnjem Aginom Salašu, koji danas nosi ime Salaš Crnobarski, nedaleko od Bogatića. Jankov otac Miloš Veselinović rođen je 1837. godine i za razliku od svog dede i oca nije postao ratar, nego sveštenik. Oženio je Jelisavetu Popović, ćerku sveštenika iz Badovinaca. Imali su šestoro dece. Janko je bio prvo dete.

Janko je završio osnovnu školu u selu Glogovcu. Iako vrlo nestašan, bio je i odličan đak. Voleo je muziku i knjige, i pevao je u crkvi. Nakon osnovne škole upisao je gimnaziju u Šapcu. Maturirao je 1878. godine kao najbolji đak. Otac je želeo da Janko nastavi njegov poziv, te je upisao bogosloviju u Beogradu. Janko je napustio bogosloviju za učiteljsku školu koju takođe nije završio. Počeo je da radi u pozorištu.

1880. godine dodeljena mu je učiteljska služba u selu Svileuva kod Koceljeva. Tu je počeo da piše svoja prva dela. Iako reči nisu dolazile lako, upornost i predanost su mu se isplatili.

Vaselinović se često selio između Beograda, Beča, Šapca i Mačve. Vaskada je bio veliki boem, voleo je provoditi vreme po kafanama. Učestvovao je u kratkom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.

Pisao je za pozorište, i glumio u predstavama „Podvala“, „Đida“ i „Devojačka kletva“. Sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru „Čučuk Stana“. U pozorištu su igrane Veselinovićeve predstave „Jadac“, „Kod vračare“, „Hajduk Stanko“, „Deoba“, „Momče“, „Dukat na glavu“ i „Kumova kletva“.

Najpoznatije Veselinovićevo delo je roman „Hajduk Stanko”, objavljen 1896. godine. U njemu Veselinović opisuje Prvi srpski ustanak u Mačvi. Veselinović oslikava ponositost i neukrotivost srpskog junaka u teškoj borbi protiv Turaka, kao i život tokom ustanka. Roman je naišao na odličan odziv ali postaje posebno slavan posle Drugog svetskog rata. „Hajduk Stanko“ je doživeo stotine izdanja i brojne prevode.

Janko Veselinović je preminuo od tuberkouloze juna 1905., sa tek navršene 43 godine.

Migel de Servantes Saavedra ili samo Migel Servantes (1547. – 1616. godine) bio je španski pisac.

Rođen je u gradiću Alcala de Henares, nedaleko od Madrida, kao četvrto od sedmoro dece siromašnog lekara. Tokom rane mladosti često je sa svojom porodicom menjao mesto boravka. Školovao se u rodnom mestu, Sevilji, i u Madridu, gde je počeo pisati svoje prve pesme. Sa dvadeset godina, kao član pratnje kardinala Akvavive, papinog izaslanika u Španiji, odlazi u Italiju. Tu je upoznao i italijansku književnost i život, bujniji i slobodniji nego u svojoj domovini.

Servantes je učestvovao u mnogim borbama te je bio i zarobljen i odveden u Alžir. Nakon pet godina otkupljen je i vraćen u Španiju. U domovini ga nije dočekala sreća. Niko nije mario za zasluge i patnje isluženog vojnika. U 37. godini se ženi, a od 1582. godine posvećuje književnosti, no njegova pozorišna dela i pesme ne nalaze izdavača.

Godine 1585. objavljuje roman ‘Galatea’. Ovo delo mu ne donosi slavu i novac kojima se nadao. Propast bankara, kod kojeg je položio sav svoj novac, ga upropaštava i dovodi u zatvor.

Upravo u tamnici piše prva poglavlja ‘Don Kihota’ koji će biti objavljen 1605. pod naslovom ‘Umišljeni plemić Don Kihot od Manče’ i tom parodijom postiže veliki uspeh. Servantes je umro u Madridu 1616. godine.

Don Kihot se smatra prvim savremenim zapadno evropskim romanom.

Mala Biblioteka je objavila priređeno izdanje Don Kihota, u obliku igrane knjige. Knjigu je pročitao Pavle Jerinić, a trajanje zvučnog zapisa je 145 minuta.