Stvaraoci

Mala biblioteka je zamišljena da bude zgodan, bezbedan i probran izvor reči i srpskog jezika za decu svih uzrasta i njihove roditelje koji žive širom sveta. Mala biblioteka je posvećena razvoju i oplemenjavanju jezika. Mala biblioteka je bezbedna, laka i zabavna za korišćenje.

Ceo sadržaj Male biblioteke je vid istraživanja, opita, upita u jeziku, pa je i Mala biblioteka istraživačka, radna stanica i radionica.

U Maloj biblioteci su sarađivali brojni vredni, pametni i spretni mladi saradnici: Neda, Jovo, Dragana, Sanja, Goran, Jevta, Stiv, Dejan, Milan, Nikola, Nenad, Borko, Petar, Miloš, Milena, Miloš, Vuk, Mrđan, Marija, Pavle, Sonja, Marija i brojni drugi kojima smo svima zahvalni na radu i trudu.

Branislav Nušić, rođen kao Alkibijad Nuša (Beograd, 20. oktobar 1864. — Beograd, 19. januar 1938.), srpski je književnik, dramski pisac, komediograf, dramaturg, pozorišni upravnik i diplomata. Rođen je oktobra 1864. godine u Beogradu, od majke Ljubice i oca Đorđa, uglednog trgovca žitom. Imao je tri brata i sestru Anku (udatu Živadinović). Prilikom rođenja dali su mu helensko ime Alkibijad. Otac mu je rođen u Solunu, a kada je malo odrastao, sa majkom, Nušićevom babom, je prešao u Srbiju. Pošto otac po rođenju nije nasledio prezime, u znak poštovanja, otac je preuzeo prezime od Gerasima Nuše, trgovca kod koga je radio i koji se o njemu starao kao o sopstvenom detetu.

Kada je odrastao Nušić je bezuspešno pokušavao da istraži očevo poreklo, putujući po Makedoniji (oko Prespanskog jezera), odakle mu je rodom bila očeva majka. O svom poreklu je zapisao: „Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni arnautskoga i vlaškoga i srpskoga.” U porodici je bio izuzetak, jedini je pokazavši sklonost ka književnosti. Svoj veliki dar za pozornicu objašnjavao je time da su kod nas samo Cincari imali takav veliki dar i kao primer naveo: Jovana Steriju Popovića, Dimetrija Demetra i sebe. Prve radove potpisivao je krštenim imenom. Na studije u Velikoj školi u Beogradu, upisao se kao Alkibijad Nuša, ali je za vreme studija promenio ime i prezime u Branislav Nušić.

Detinjstvo je proveo u Smederevu, gde se porodica preselila, zbog očevih trgovačkih poslova. U Smederevu je završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije, počeo da piše svoje prve pesme i prvi put se susreo se pozorištem. U gradu je gostovalo putujuće pozorište Mihaila Dimića. Po odlasku u Jagodinu pozorište je sve scenske ukrase ostavilo u kući Nušićevog oca. Mladi Alkibijad je te ukrase iskoristio da osnuje svoje pozorište. Tada je, sa trinaest godina, za potrebe svog pozorišta, priredio svoju prvu šaljivu komediju pod nazivom „Riđa brada“.

U Beogradu, kao đak četvrte godine Realke (gimnazije), premljen je u đačku družinu Prve beogradske gimnazije „Nada“. Svoje prve radove objavio je u „Golubu“, omladinskom listu, pokrenutom 1879, a nešto kasnije i listovima „Nada“ i „Zabavnik za omladinu“ (1882). Godinu dana je studirao prava na Univerzitetu u Gracu, gde je položio opšta prava i istoriju srpskog naroda. Zbog nedostatka sredstava se vratio u Beograd i na kraju diplomirao na Velikoj školi (1888). U Beogradu je imao širok krug prijatelja, a među najbolje je spadao Vojislav Ilić.

Dok se 1885. godine nalazio na odsluženju vojnog roka izbio je srpsko-bugarski rat, u kome je učestvovao, kao dobrovoljac. Po završetku rata vratio se u Beograd. Njegova prva knjiga, objavljena 1886. godine, bile su „Pripovetke jednog kaplara“, iz srpsko-bugarskog rata. Zbog pesme „Dva raba“ Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“ i osuđen na dve godine zatvora. Posle povlačenja kralja Milana je pomilovan.

Odmah po završetku školovanja (1888), pošto je odležao godinu dana u zatvoru u Požarevcu, primljen je u državnu službu u Ministarstvu inostranih dela. Desetogodišnji činovnički rad u spoljnjim poslovima započinje 1889. godine, kao pisar u Bitolju, a završio je kao vicekonzul u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini, tada još uvek kraju Osmanskog carstva. Kao srpski činovnik spoljnjih poslova, Nušić je najviše vremena proveo u Prištini. Bio je vesele prirode i za svakoga je imao pogodnu reč, zbog čega je bio omiljen. Nušić ljude nije samo dočekivao na radnom mestu, već je išao među njih. Ljudi su ga dočekivali pred školom, crkvom ili su ga sretali na ulici. Ulazio je u kafane da popije i tamo je mogao sve da vidi i čuje. Sa ženom je odlazio fijakerom u obilazak, na svadbe, čak i kada ne bi bio pozvan, a njegovo prisustvo, za domaćina je značila veliku čast.

Oženio se 1893. godine u Bitolju, sa Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića. Sledeće godine rodila se ćerka Margita-Gita (udata Predić-Nušić). Dve godine kasnije rodio se sin Strahinja-Ban. Imali su i ćerku Oliveru. Dečja imena su birana iz srpskih narodnih epskih pesama, Margita-Gita po Kosovki devojci, Strahinja-Ban, po Strahinjiću Banu, Olivera, po ćerci kneza Lazara i kneginje Milice. Najstarija ćerka, kasnije je postala javni radnik, Strahinja-Ban je poginuo u Prvom svetskom ratu, kod Požarevca (1915), kao borac đačke čete, a najmlađa, Olivera je umrla još kao dete.

U Beograd se vratio 1900. godine, kada je imenovan za sekretara Ministarstva prosvete i ponovo se posvetio pozorištu. Postao je dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta. Zamenik mu je bio Janko Veselinović. Uređivao je Pozorišni list. Od venčanja kralja Aleksandra i kraljice Drage 1900., pa do Majskog prevrata 1903. kraljica Draga je podržavala pozorišne umetnosti, a Branisla Nušić je sa njom bio vrlo blizak.

Uz Jovana Dučića odigrao je važnu ulogu u demonstracijama za vreme istorijske krize 1908. godine kada je Austro-Ugarska prisvojila Bosnu i Hercegovinu. Jovan Dučić je napisao proglas „Beograđani, otadžbina je u opasnosti!” pozivajući građane na veliki zbor, a Nušić je išao po gradu i držao brojne govore. Započelo je prijavljivanje dobrovoljaca za rat i prijavio se među prvima. Negodovanju su se pridružili i đaci, nastava je obustavljena, a pripremljeni su i zahtevi, koje je zajedno sa „vojvodom Savom Hercegovcem“ obučenim u bogatu hercegovačku nošnju, sa sve isukanom sabljom u ruci, obojica jašući na dva belca i predvodeći 20.000 demonstranata, proneo od Terazija do Ministarstva inostranih poslova. Ujahao je u Ministarstvo, gde se u to vreme održavala ministarska sednica.

Nekoliko meseci po osnivanju lista „Politika“, postao je 1904. prvi saradnik Politike, i bio iskren prijatelj sa osnivačem Vladislavom Ribnikarem. U „Politici“ je uređivao rubriku „Iz beogradskog života“ i „Sve je već to jednom bilo“. Nušić se potpisivao pod pseudonimom jevrejskog mudraca Ben Akibe, pisca pomenute izreke.

Godina 1915. bila mu je izuzetno teška, poginuo mu je sin, u borbama kod Požarevca. Njegova porodica je sa vojskom prešla u izgnanstvo, preko Ablanije na Krf. Tada mu je umro i otac, u 96. godini, koji je u to vreme živeo u Prištini. Godine 1915—1918. proveo je u uzbeglištvu, u Marselju, Nici (kao sekretar Narodne skupštine), Parizu i Ženevi. Dešavanja tokom 1915. godine je opisao po oslobođenju u svojim opsežnim ispovestim „Devetstopetnaesta“.

Među brojnim društvenim ostvarenjima, kumovao je i osnivanju „Kola Srpskih sestara” i Udruženju prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić”, po pesnikinji, zaštitnici umetnosti i književnosti iz Dubrovnika u 16. veku. Na njegov predlog, krajem 1937. osnovano je „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda” ili samo „Roda“, preteča pozorišta „Boško Buha”. Ovu ideju ostvarila su ćerka Gita, sa mužem Milivojem Predićem, Nušićeva rođaka Sofija, dramaturg sa mužem Živojinom Vukadinovićem. Prva predstava je održana 23. januara 1938. Pozorište je zatvoreno je maja 1945. godine od strane posleratne vlasti, ali je Gita pet godina kasnije uspela je da dobije saglasnost o pokretanju dečjeg pozorišta „Boško Buha”, koje je sa prvim predstavama krenulo 1951.

Nušić je postao je član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) 1933., sa pristupnom besedom „O Jovanu Popoviću – Steriji“, i kasnije bio njen sekretar. Sve do smrti nastavio je neumorno da piše. Njegova poslednja komedija „Vlast“, za koju je uspeo da napiše prva dva čina, ostala je nedovršena. Umro je 19. januara 1938. godine u 73. godini u Beogradu, u svojoj kući na Dedinju, okružen porodicom, sestrom Ankom, rodbinom i prijateljima.

Osim proslavljenih predstava poput „Gospođa Ministarka”, „Sumnjivo lice“, „Protekcija“, „Narodni poslanik“, „Put oko sveta“, „Ožalošćena porodica“ i niza drugih, večno prisutne su Nušićeva „Autobiografija”, i smehotresno delo za decu „Hajduci”. Mala biblioteka je objavila Nušićeve Hajduke u iPad izdanju.

Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) tvorac je savremenog srpskog jezika. Bio je književnik, neumorni sakupljač narodnih pesama i prvog srpskog rečnika. Po svom ukupnom uticaju Vuk je svakako među najznačajnijim ličnostima srpske književnosti i povesti uopšte.

Vuk je učio da čita i piše kod rođaka, nakon toga školovanje je nastavio u Loznici, potom u manastiru Tronoša kod Šapca. Godine 1804. odbijen mu je upis u gimnaziju jer je sa sedamnaest godina bio prestar. Pred početak Prvog srpskog ustanka radio je kao pisar kod Đorđa Ćurčije, cerskog hajduka. Usled bolesti noge boravio je na lečenju u Novom Sadu i Pešti ali se godine 1810. vratio u Srbiju, da radi kao učitelj u osnovnoj školi.

Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini. Tu je blisko upoznao vođu negotinskih ustanika, Hajduk Veljka Petrovića, o čijem životu je pisao.

Nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Upoznaje Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, pokrenuo borbu za promene u ćiriličnom pismu i za uvođenje narodnog jezika u književnost.

Vuk je ostvario ogroman utican na srpski jezik putem sakupljanja tada žive i živo prisutne usmene građe narodnog jezika i narodne spoznaje. Međutim, promene koje je uspeo da sprovede pri uprošćavanju pisma i potpunog razdvajanja od slavenoserbskog jezika, nisu opšte priznate kao povoljne. Naime, smatra se da su potiskanjem slavenoserbskog značajno znanje i bogatstvo jezika propali, a savremeni jezik trajno osiromašio. O ovome recimo govori Svetislav Basara u svom eseju “Dva veka Wooka”.

Mala biblioteka je objavila nekoliko dela koje je sakupio ili napisao Vuk Karadžić. Osim epskih pesama objavili smo i priređeno izdanje “Žitija Hajduk Veljka Petrovića”, u obliku igrane knjige.

Branko Ćopić (1915-1984) jedan je od najvoljenijih pisaca posleratne Jugoslavije i veliki pisac za decu. Rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom, u Bosanskoj krajini. Otac mu se zvao Vid a majka Soja. Poreklom su bili iz Like.

Branko Ćopić je poznat i voljen zbog beskrajnog duha, široke duše i ljubavi i za dete i čoveka. Branko je šaljiv pisac ali i ozbiljan kovač jezika, koji je sačuvao i najlepše u književnosti predstavio govor i duh Krajišnika.

Branka će najlepše opisati sam Branko Ćopić, njegovim rečima:

Rodio sam se 1915. u selu Hašanima, pod planinom Grmečom, u Bosanskoj krajini. Roditelji su mi bili zemljoradnici. Rođen sam, dakle, početkom prvog svjetskog rata. U to isto vrijeme moj otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negdje na frontu u Karpatima, a moj stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vosci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dvije zaraćene vojske, borili u stvari jedan protiv drugoga. Tek pošto se rat završio, moj otac i stric Nidžo nađoše se ponovo zajedno, u istoj kući. Od njih sam dobio svoje prve igračke, mesingane puščane čahure, i čuo prve ratne priče.

Kad mi je bilo četiri godine, umre mi otac. Tako, zajedno s mlađim bratom i sestrom, ostadoh da živim pored majke, djeda Rada i strica Nidže. Stric Nidžo znao je vazdan kojekakvih narodnih priča i pjesama, a imao je dosta i svojih doživljaja, jer je bio rudar u Americi i ratnik-dobrovoljac, pa nam je u zimske večeri često pričao do duboko u noć. Da bismo ga odobrovoljili za pričanje, čistili smo mu cipele, prali noge i češali ga po leđima. Tako se, zahvaljujući stricu Nidži, preda mnom prvi put otvorio bogati svijet koji je stvorila narodna mašta. Vidio sam zmajeve, vile, divove, patuljke, vampire, junake, čarobnjake, ratnike.

Djed me vodio da zajedno čuvamo ovce. Trčkarajući sa njim oko gajeva, po pašnjacima, kroz šikare i oko potoka, otkrivao sam bogat i bujan svijet prirode. O svemu sam neumorno zapitkivao djeda, a on mi je odgovarao kako je najbolje znao i umio. Tako mi je, na primjer, na moje pitanje o nebu odgovorio: „Nebo je vezano za zemlju kukama i lancima.”

Kad sam ga pitao da li bi se mjesec mogao dohvatiti kad stane na ivicu brijega, on mi je sasvim ozbiljno odgovorio da bi to bilo moguće. Tada sam ja načinio svoj prvi plan za osvajanje mjeseca: jedne večeri, kradom, otići ću na vrh brijega, popeti se na najviše drvo i dokučiti mjesec dugačkim grabuljama našeg komšije Laze Ugarčine. Moj plan se nije ostvario u prvom redu zbog toga što sam bio velika strašljivica pa uveče nisam smio da iziđem ni u dvorište, a kamoli da se popnem na brijeg.

Kad sam već bio u šestoj godini, dali su mi da čuvam jaganjce. Bio je to lak i zanimljiv posao, osobito ako je lijep dan i ako se u blizini nađe još koje čobanče. Onda smo se igrali, tražili ptičja jaja, zidali kule, brali jagode i pečurke. Često bismo u igri zaboravili na svoje stado i ono bi se začas našlo u tuđem žitu. Ako bi to spazio seoski poljar, čuvar usjeva, nadigao bi grdnu viku i pojurio da nas bije ili bi nas tužio roditeljima pa je bilo batina kao kiše. Naročito sam dobro zapamtio jednog starog poljara koji je volio rakiju, i prema njemu sam kasnije radio lik seoskog poljara i partizanskog kuvara čiča Lijana, glavnog junaka mojih ratnih romana za djecu.

Prvi veliki i prelomni događaj u mom životu bio je polazak u osnovnu školu. Stariji u selu uvijek su nas plašili školom. Čim nešto skriviš, već ti prijete: „Ček’, ček’, poći ćeš ti u školu, pa će ti učiteljica oderati kožu s leđa, a pop će ti odsjeći jezik.”

Naravno, nisam se usudio da sam odem do škole. Odveo me je djed Rade i uz put mi obećao: „Ne boj se ti ništa, idi slobodno u razred, a ja ću te čekati iza živice. Ako dođe do boja, ti samo viči i eto mene odmah.” U školi su me čekala razna iznenađenja. Razred pun slika. Ovdje zec, tamo vuk, onamo zmija, pa medvjed, lav, kamila. I lijepo i strašno. Da nije ostale djece, ne bih ti se ja, majci, sam usudio da zavirim u razred. Na ormanu, pokraj table, ugledah globus i šapatom pitam svog druga iz klupe šta je ono. „Bostan”, kaže on.

Kad je nas, prvake, učiteljica stala ispitivati kako je kome ime i prezime, ja kazah svoje ime, ali kako mi je prezime — nisam znao. „Molim, on se zove Ćopić!”, pomože mi jedan đak iz drugog razreda. „Zoveš li se Ćopić?”, pita učiteljica. „Ne zovem” kažem ja. „Naša se kuća zove kuća Ćopića, i ovce i goveda zovu se Ćopića, i njiva…” Ipak, brzo sam se navikao na školu i zavolio. Tu je bilo toliko novih drugova, igara, trke u školu, iz škole. Naučio sam od đaka i razne podvale i smicalice i, naravno, najprije sam ih oprobao na svom djedu.

Učiteljica nam je bila stroga i znala je išibati prutom nemirna đaka i neznalicu. Zbog toga se jedna grupa đaka odmetnu od škole pa su ujutru odlazili u jedan veliki gaj i tu se krili čitav dan, sve dok se ne bi završila nastava, a onda su se vraćali kući kao da tobož idu iz škole. U tome gaju načinili su čitav logor: kolibu, ognjište itd. Jednoga dana saznade se za taj logor pa ga seljaci, pod komandom strica Nidže, opkoliše, zauzeše na juriš, a odmetnike pohvataše i odvedoše u školu, To je bio slavan događaj, o kome se dugo pričalo. Pojedine junake iz toga đačkog hajdučkog logora i njihove podvige opisao sam kasnije u romanu „Orlovi rano lete” slikajući Prokin gaj i dječake iz Jovančetove družine. U osnovioj školi došao sam i do prvih knjiga. Istina, bilo ih je vrlo malo, ali svaku sam zapamtio.

Duga je to priča kako sam naučio da čitam ćirilicu još prije polaska u osnovnu školu, pa kako sam pronašao u nekom sanduku jednu knjigu narodnih pjesama, pa kako sam se neobično uzbudio čitajući je, pa kako je djed mislio da sam se razbolio zato šta sam bio sav uplakan, pa kako… Dakle, da mnogo ne duljim, ta pjesmarica je bila prva knjiga koja mi je dospjela u ruke. U školi sam, tek negdje u trećem razredu, kupio od učiteljice knjigu „Miguel Servantes”. Za nju sam iskamčio s velikom mukom dva dinara od strica Nidže. (Djed mi je već bio umro.) U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa i štampano nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot”. Sljedeća pročitana knjiga bila je „Doživljaji jednog vuka”, zatim „Doživljaji jedne kornjače.” Sve su bile lijepo ukrašene.

Čitajući te knjige, bio sam tako uzbuđen i zanesen, tako razigrane mašte da sam sve ono što sam pročitao zamišljao življe nego stvarni svijet oko sebe. Preda mnom su se otkrivali novi nepoznati krajevi, ljudi, životinje. Sve mi se činilo ljepše, bolje i čudesnije nego u običnom životu. Jednom je neki moj dalji rođak dobio na lutriji paket knjiga. Znajući kako on voli kruške, ja mu odnesem punu svoju školsku torbu krušaka, a on mi, za uzvrat, pokloni dvije knjige: zbirku narodnih priča i zbirku priča engleskog pisca Oskara Vajlda. Kako je taj rođak živio u jednom dosta udaljenom selu, tom prilikom preduzeo sam i svoje dotada najveće samostalno putovanje. Na dva-tri mjesta umalo me ne ujedoše psi, ali se ipak sve dobro svršilo: i ja i knjige čitavi stigosmo kući.

Veliki prelom u mom životu nastao je onih dana kad sam prvi put u životu ostavio rodnu kuću i svoj zavičaj i otišao u Bihać, u gimnaziju. Nastanio sam se u jednom đačkom internatu. Prvih dana svake sam noći plakao tugujući za majkom, za kućom, za svojim selom. Činilo mi se da više nikad neću vidjeti rodne Hašane, da nikad više neću loviti ribu u rječici Japri, slušati brujanje malog mlina, ni poigrati se s bratom, sestrom i svojim negdašnjim drugovima. Mnogo godina kasnije te uspomene na djetinjstvo pomenuo sam u knjizi „Deda Trišin mlin”:

„Čim oči sklopim, ja odmah vidim

i potok Japru, i vrba red,

evo i mlina prepunog lupe

i pred njim Triša, starina sed…”

U Bihaću su me čekala nova poznanstva, nova saznanja i doživljaji. Evo najprije novih drugova iz svih okolnih gradova i sela, pa i iz drugih krajeva. Čim smo se malo upoznali i zbližili, najprije smo jedni drugima doznali nadimke ili smo ih na licu mjesta izmislili. Sjećam se i danas nekih: Strunjo, Snašica, Čukan, Kravica, Baja-Bajazit, Krakija, Šuckor. Najduži nadimak imao je neki naš kolega Vid, koga su zvali „Simon Fite, trgovina pite”. Nadimke su, također, imali i naši profesori, poslužitelji, policajci itd. Jedan od mojih nerazdvojnih drugova, s kojim sam inače najviše ratovao i ja i ostali, bio je moj dalji komšija ispod Grmeča, Dušan Divjak. I njega i te nezaboravne dane i doživljaje dobrim dijelom opisao sam u svom romanu za djecu „Magareće godine”.

Da imam smisla za pisanje, to sam najprije čuo od svog nastavnika srpskohrvatskog jezika.
Donese on jednog dana u razred naše đačke sveske s ispravljenim zadacima, spusti ih na sto i ozbiljno upita: „Koji je to među vama Branko Bopić?” Meni se odsjekoše noge. Gotov sam, pomislih, sigurno me je neko tužio zbog mog „lajanja”. Lagano ustadoh i promucah:
„Molim, to sam ja.” „Napisao si vrlo dobar zadatak!” grmnu on, a ja od velikog iznenađenja i olakšanja — coc! — ponovo sjedoh u klupu, opet mi se noge podsjekoše. Tih godina pročitao sam čitav niz odabranih knjiga koje su mi preporučili moji nastavnici. Gotovo isto toliko pročitao sam i raznih drugih knjiga koje su mi slučajno do ruku došle. Među njima je bilo dosta petparačke književnosti, ali ja sam i to halapljivo gutao. Čak mi se ponekad činilo da su te knjige bolje od one prave, umjetničke literature, a tek sam kasnije počeo uočavati razliku između njih. U prvom razredu gimnazije napisao sam i svoju prvu pjesmu. Jednog dana, poslije obilne kiše, ja se sklonim u ćošak učionice i počeh da pišem pjesmu o minuloj kiši:

„Nad gradom se oblak vije,

iz oblaka kiša lije”…

Poslije te pjesmice počeo sam da pišem pjesme u prozi, jer mi je to, čini mi se, lakše išlo od ruke. Prvu štampanu stvar, jedan kratak prozni sastav, objavio sam 1928. u omladinskom časopisu „Venac”. Bio sam tada u četvrtom razredu gimnazije, imao sam gotovo četrnaest godina. Po završetku niže gimnazije upisao sam učiteljsku školu u Banjoj Luci. Opet sam se nastanio u internatu. U tome novom internatu, među starijim i odraslijim drugovima, bilo je mnogo življe i zanimljivije. Tu je već bilo više đaka koji su pisali i štampali pjesme i priče. Osim toga, u internatu je izlazio, u jednom primjerku, pisan rukom, nedeljni humoristički list „Zembilj”, a u našem razredu, u školi, sličan list pod naslovom „Ogledalo”. Naše „Ogledalo” bilo je još i ukrašeno, i to čak i slikama u boji. Radio ih je naš razredni kolega, današnji akademski slikar Miloš Bajić. Naravno, ja sam bio revnostan saradnik oba lista. Objavljivao sam u njima šaljive pjesmice, anegdote i člančiće. Mnogi su mi zbog toga prijetili batinama, a naročito moj stari drug još iz niže gimnazije, Dušan Divjak, svojeglavi De-De-Ha iz „Magarećih godina”.

Sjećam se kako mi je teško polazilo za rukom da „sastavim” svoju prvu priču. Opisi prirode u samoj priči išli su mi glatko, jer sam njene ljepote osjećao još iz dana djetinjstva, ali nisam poznavao ljude, nisam još počinjao da ih ozbiljnije posmatram. Tek onda kad se kod mene probudilo življe interesovanje za ljude oko mene i za njihov život, i moje je pričanje postalo tečnije i uvjerljivije.

Tih godina naročito su mi bili prirasli za srce od naših pisaca ogorčeni buntovnik Cankar i snažni revolucionar Krleža, a od stranih pisaca Maksim Gorki, veliki i neumorni čovjekoljubac. Po završetku učiteljske škole upisao sam se na Filozofski fakultet u Beogradu. Tada počinjem ozbiljno da se bavim književnim radom. Tokom četiri godine studija redovno sam objavljivao u dnevnom listu „Politici” kratke priče iz života krajiških seljaka. Jedan dio tih priča objavio sam prije rata u zbirkama „Pod Grmečom”, „Borci i bjegunci” i „Planinci”. U tim svojim pričama opisivao sam ljude svoga kraja koje pamtim još od najranijeg djetinjstva: svog djeda, majku, komšije, seoske sluge, prosjake, skitnice, vračare, Cigane-mečkare, pelivane, drvosječe, ugljare, lažove, kradljivce, sanjare, zanesene i tužne dječake. Šaren je i zanimljiv bio taj svijet mojih junaka.

Naučili moji seljaci da ih, kažu, „mećem u novine”, pa mi neki prijete, drugi se smiju, a neki se, opet, ućute kad me vide i sve šapuću: „Ne govori ništa pred njim jer će te odmah metnuti u novine, pa puče grdna bruka!” „Motikom bi njega trebalo negdje iz mraka”, preporučivao je poneko. Tokom studija počeo sam da pišem i priče za djecu. Opisivao sam doživljaje raznih životinja, sve od leptirova pa do medvjeda. Te priče objavljene su u knjizi „U svetu medveda i leptirova”.

Godine 1941. otišao sam u partizane i tamo ostao sve do oslobođenja radeći, uglavnom, na kulturno-prosvjetnom radu. Tokom čitave narodnooslobodilačke borbe trudio sam se da što više vidim, čujem i zapamtim od svega onoga što se oko mene događalo tih slavnih dana. Gledao sam svoje školske drugove, komšije i poznanike, dojučerašnje čobane, seljake, radnike i đake kako preko noći izrastaju u ratnike, heroje i u komandante narodne vojske. Gledao sam našu raspjevanu mladost kako se bori i gine za slobodu rodne grude, za spas čovječanstva od fašističkog mraka i ropstva.

Vidio sam toliko bitaka, upoznao bezbroj smjelih boraca, heroja, delija, plemenitih ljudi, požrtvovanih majki, slavnih mitraljezaca, bombaša, kurira, partizanskih kuvara, minera, konjovodaca. Jednoga dana, u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, upoznao sam i jednog neobičnog mitraljesca prema kome sam, kasnije, obrađivao lik svog junaka Nikoletine Bursaća.

Poslije oslobođenja Beograda postao sam prvi urednik dječjeg lista „Pioniri“ i taj sam posao radio više godina. Živim u Beogradu i bavim se književnim radom. U godinama poslije oslobođenja napisao sam veći broj knjiga, pretežno s motivima iz rata. Napisao sam dosad romane „Prolom”, „Gluvi barut”, i „Ne tuguj, bronzana stražo”. Zatim zbirke pripovjedaka „Rosa na bajonetima”, „Surova škola”, „Ljubav i smrt“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća”, „Gorki med”, „Sveti magarac”, „Ljudi s repom” i zbirke pjesama „Ognjeno rađanje domovine” i „Ratnikovo proljeće”.

Za djecu sam napisao romane „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje”, „Bitka u Zlatnoj dolini” i „Magareće godine”, zatim zbirke priča „Priče partizanke”, „Vratolomne priče”, „Priče ispod zmajevih krila” i „Doživljaji mačka Toše”, a od zbirki pjesama „Čarobna šuma”, „Armija, odbrana tvoja”, „Parizanske tužne bajke”, „Večernje priče”, „Deda Trišin mlin” i „Nestašni dječaci”.

——-

Mala biblioteka je objavila igranu knjigu „Ježeva kućica”, knjigu „Magareće godine”, i priče „Doživljaji mačka Toše”.

Dušan Petričić je rođen u Beogradu, ali je obožavao da se pretvara da je odrastao u Zemunu, starom gradu preko reke koji je danas deo Beograda. Kao dečak radio je sve što je dečacima zabranjeno, ali je ipak najviše voleo da crta.

Počeo je da crta sa četiri godine, i podržan od strane svojih roditelja od tada nije prestao. Nadahnuće je pronalazio svuda, a crtanje je postalo njegov način sporazumevanja. Dve knjige koje su mu u detinjstvu bile veoma važne su bile jedna stara enciklopedija prepuna slika i „Dečaci Pavlove ulice”, Ferenca Molnara.

Tokom odrastanja zavoleo je mnoge slikare, a naročito je voleo Leonarda da Vinčija, Direra i Pikasa.

Dušan se bavi crtanjem knjiga za decu već dugi niz godina. Tesno je sarađivao sa Dušanom Radovićem i Ljubivojem Ršumovićem na nizu veoma uspešnih i cenjenih dečjih izdanja. Dobitnik je mnogobrojnih domaćih i međunarodnih nagrada.

Posebno je srećan što mu je hobi i omiljen posao. Mladim umetnicima poručuje: „Prvo misli, pa misli, pa misli, misli i misli, tek onda crtaj!”

Duško Petričić ima dva sina i ćerku koji su već odrasli. Postao je i deda. Živi u Beogradu.

——

Mala biblioteka je objavila igranu knjigu “Nikola Tesla: Priča o djetinjstvu”, prvobitno u obliku elektronske slikovnice, i na današnjoj stranici u obliku igrane, pročitane, knjige. Ta knjiga – slikovnica, diplomski rad Dušana Petričića, objavljena je u saradnji sa piscem Duškom Radovićem. Osnova priče je pismo koje je Nikola Tesla pred kraj života napisao jednom detetu. Mala biblioteka smatra da je to najlepša slikovnica na srpskom jeziku i ujedno najlepša knjiga o Nikoli Tesli. Toplo je preporučujemo.

Miroslav Mika Antić (1932. Mokrin – 1986. Novi Sad) je ostao upamćen kao pesnik nežnih reči koji nas uči o ljubavi, detinjstvu i životu. Rodio se u selu Mokrinu na severnom Banatu. U Mokrinu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Kikindi i Pančevu.

Prvu pesmu objavio je 1948. godine kao 16-godišnjak, a prvu knjigu pesama dve godine kasnije. Posle mature je radio kao tehničar u Narodnom pozorištu u Beogradu. U Beogradu upisuje studije slovenske istorije i umetnosti. Odlazi u vojsku. Po povratku iz vojske odlučuje da se ženi i napušta studije. Od 1951. godine počinje da radi kao novinar u „Pančevcu”.

Od 1954. god. započinje svoju dugogodišnju saradnju sa novosadskim listom „Dnevnik”. Bio je neko vreme urednik revije za džez i zabavu “Ritam”, obnovio je i bio glavni urednik časopisa za decu „Neven”… Novinarstvo mu je omogućavalo da putuje i u isto vreme piše o kulturi. Njegovi novinski članci su se velikim iščekivanjem čitali, a pisao je i redovne članke „Obično petkom” i „Žurnal Miroslava Antića”.

Prva Antićeva pesma „Majka” objavljena je 1948. godine u časopisu „Mladost”. Dve godine kasnije, sa osamnaest, objaviće zbirku pesama „Ispisano za proleće”, a potom slede knjige: „Nasmejani svet”, „Plavo nebo”, „Roždestvo tvoje”, „Šašava knjiga”, „Koncert za 1001 bubanj”, „Izdajstvo lirike”, „Mit o ptici”… za decu „Plavi čuperak”(1965), „Garavi sokak”, „Prva ljubav”, „Živeli prekosutra”, „Horoskop”… roman „Stepenice straha”… dramski tekstovi „Parastos u belom”, „Ženidba na oglas”, „Otužni marš”. Radi na igranim filmovima „Sveti pesak”, „Doručak sa đavolom” (Zlatna arena za scenario), „Široko je lišće”, i dokumentarcima „Trojica iz starog Sombora”, „Spomenik”, „Hajde da rastemo”…

Mika Antić je ovako opisivao svoj život: „Radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije. Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam” ili uređivao Zmajev “Neven”.”

Antić je bio opšte poznat i voljen i priznat pesnik. Živeo je svoj stih i bio poznat kao boem. Antićeve pesme su satkane od ljubavi („ljubav je jedini vazduh koji sam udisao” ) i lepih reči („osmeh je jedini jezik koji sam razumeo”).

——-

Mala biblioteka je objavila igranu knjigu „Plavi čuperak”, koja sadrži zvučne zapise niza njegovih najlepših pesama, koje čita sam Mika Antić.

Mala biblioteka je u saradnji sa Milovanom Danojlićem objavila dve igrane (pročitane) knjige pesama: „Kako spavaju tramvaji” i „Rodna godina”. U pitanju su dve velike, opšte zbirke Danojlićevih dečjih pesama, koje se sastoje od sto osamdeset i osam zvučnih zapisa. Sve pesme je na divan način pročitao sam Milovan Danojlić. Ove dve knjige su među najblistavijim i najvrednijim izdanjima Male biblioteke.

U predgovoru svom lepom zborniku Dečja poezja srpska (1965), Bora Ćosić kaže sledeće o Milovanu Mići Danojliću: „Ako je Duško Radović najviše zaslužan za revoluciju izvršenu u okvirima srpske dečje poezije, Mića Danojlić je možda njen najblistaviji predstavnik. Iznenada rođen kao dečji pesnik, on je hitro, svojom jedinom knjigom posvedočio sav svoj izuzetni dar. Tih pedesetak pesama, među kojima je malo onih bez antologijske vrednosti, označavaju glavnu prirodu pokreta u čijim vrhovima se nalaze: fino čudaštvo priče, virtuozni smisao za “klepanje”, fantastika, nov odnos prema prošlosti, mitologiji morala, porodice, istorije.”

O samom Danojliću i njegovim ljudskim i pesničkim korenima pak, najlepše govori sam Danojlić (iz knjige Dječji pisci o sebi. Ahmed Hromadžić, 1968.):

„Rođen sam 3. jula 1937. godine u selu Ivanovcima, u Šumadiji. Osnovnu školu sam završio u tome selu, a nižu gimnaziju u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od moje kuće. Četiri godine sam, svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu, u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići-niže gimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putom, dosađivali, se, igrali, krali orahe i šljive i – čitali. Čitali smo tako, u hodu. Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala „Stari hrast”. Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Tu, i još nekoliko sličnih pesama, pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda sasvim izgubio.

Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, prvo nedeljnom listu „Republika”, a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, a sušnim letima; jednom rečju: o svemu i svačemu. Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953, proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas, braće, mnogo. Otac – strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je movac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto, seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno – jer na asfaltu nema trnja. Ipak, od prve zarade sam kupio cipele.

Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao? Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne pesme, bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima da prepozna seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, ja sam postao savremen pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo… I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, i kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.

U međuvremenu, tačnije rečeno početkom 1958. godine, mnome je ovladala strasna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto – napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko puta sam, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku, ti dugo skupljani utisci su se pretvorili u pesmu. A onda, teme su navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padali su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu – negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma naliči mome detinjstvu).

Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja, i stalno, jednim uhom, slušam susetku kako sama sa sobom razgovara: – Nema Cice! Malo-malo, pa: – Nema Cice! Odložim papir, i zapitam je o čemu je reč. Poslala je, veli, svoju kćerčicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema. Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu. Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga koju držite u rukama. Nju je napisao jedan mladić čije je detinjstvo bilo neveselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao. A „Dečji zakonik”? Kad sam bio mali, činilo mi se da sam prepušten na milost i nemilost odraslih koji su me okruživali. Kad god bi me neko uvredio, ili nezasluženo istukao, ili ponizio, osećao sam se kao žrtva neke teške nezakonitosti. Maštao sam o jednom zakonu koji bi štitio decu. Verujte da sam se takvim mislima vrlo ozbiljno nosio. Nešto od tih maštarija je ušlo i u ovaj prednacrt „Dečjeg zakonika”, koji vi, deco, kad porastete, treba da proširite i dopunite…”

—–

Milovan Danojlić je objavio više od 70 knjiga. Dobitnik je brojnih važnih nagrada i član je Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Živi i radi u Francuskoj.

Dušan Duško Radović, pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik, je rođen 29. novembra 1922. godine u Nišu.

Rodio se u Nišu, 1922. godine. Majka Sofija, otac Uglješa, železničar. U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. u Beogradu završio Drugi svetski rat i postao izvođač književnih redova. Bio je urednik ‘Pionirskih novina’, programa za decu Radio Beograda, programa kulture Televizije Beograd, obnovljenog časopisa ‘Poletarac’ i proslavljeni autor Radija Studija B. Pisao je pesme, pesme za decu, radio-igre, priče, filmska i televizijska scenarija, pozorišne drame, satire i aforizme. Pisao je za novine i časopise i vodio polemike. Gde god je dobrodošao – bolje se našao.

‘Sećam se dobro, čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi stihove ‘Bio jednom jedan lav… Kakav lav?’ – samo ta dva stiha, ne znajući šta ću s njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad, otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nešto važno dogodilo, da sam rešio problem’, posle te pesme Dušan Radović je znao kakav treba da bude i koji mu je pesnički put.

Pesma na koju je potrošena godina prva je vrednost svih Radovićevih pesničkih decenija. Posle nje on je već bio u srpskoj književnosti.

Zbunjuje da je ‘Strašan lav’ jedna od tri prve Radovićeve pesme, uz ‘Pismo za lovca’ i ‘Da li mi verujete’.

Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i od 1975. godine bio je urednik „Studija B”. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima radija „Studio B”, koji su kasnije objavljeni u tri knjige: „Beograde dobro jutro” (1, 2 i 3). Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečijeg hora „Kolibri”. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: „Neven”, „Mlado pokolenje”, nagrade Zmajevih dečjih igara, nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Umro je 1984. godine u Beogradu.

——

Mala biblioteka je objavila igranu knjigu “Nikola Tesla: Priča o djetinjstvu”, prvobitno u obliku elektronske slikovnice, i na današnjoj stranici u obliku igrane, pročitane, knjige. Ta knjiga – slikovnica, diplomski rad Dušana Petričića, objavljena je u saradnji sa Duškom Radovićem koji je napisao priču. Osnova priče je pismo koje je Nikola Tesla pred kraj života napisao jednom detetu. Mala biblioteka smatra da je to najlepša slikovnica na srpskom jeziku i ujedno najlepša knjiga o Nikoli Tesli. Toplo je preporučujemo.

Aleksandar Vučo – njegovim rečima:

Rodio sam se još u prošlom veku, sasvim tačno: 25. septembra 1897. godine. Mesto rođenja – Beograd, na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kući koja i danas tamo postoji. Detinjstvo mi je proteklo bez većih potresa, uglavnom na zapadnom Vračaru. Prvo, samo na skučenom terenu naše bašte, u igri i tučnjavi sa mojim starijim i tri mlađa brata. Zatim na poljančetu u Karađorđevom parku, gde sam okusio prve radosti i prva razočaranja drugovanja.

Osnovne škole se rado sećam po debelim slojevima opaloga lišća, koje niko nije sklanjao sa turske kaldrme. Voleo sam da vučem noge kroz to suvo lišće na putu od kuće do škole, u Vojvode Milenka ulici, gde se ta škola i danas nalazi. Doživeo sam tada, u školskom dvorištu, i prvu svoju ljubav, a zbog nje (Jelene) izvukao i prve batine izvan roditeljskog doma. Sve ostalo iz tog vremena zatamnjeno je zaboravom, možda zato što sa školskim predmetima nisam imao glavobolje, osim sa pevanjem u horu: svojim nesluhom i pogrešnim glasom toliko sam kvario skladnost i najjednostavnije pesmice ‘Kišo mati blagodati’ da je učitelj konačno morao da me izbaci iz hora. Odlučio se na to teška srca, jer je moj otac bio imućan trgovac i ‘veliki dobrotvor’ škole.

Moje poznije detinjstvo i mladićstvo poklapaju se vremenski sa burnim događajima iz naše bliže istorijske prošlosti. Bilo mi je jedanaest godina kad je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Tih oktobarskih dana 1908. godine, u znak nacionalnog revolta, održavale su se bučne demonstracije na ulicama Beograda, ali nama, gimnazistima nižih razreda, školske vlasti su zabranjivale da na njima učestvujemo. Štaviše, držali su nas pod ključem za vreme odmora u učionicama na drugom spratu Batalcamijske gimnazije. Jednoga od tih dana, kad su demonstracije bile na vrhuncu, pritekli su nam u pomoć dečaci iz starijih razreda. Na prozor naše učionice prislonili su spolja merdevine, pomoću kojih se ceo naš razred dohvatio ulice i pridružio demonstrantima. Spuštajući se niz te merdevine sa razdalekim prečagama, osećao sam se herojem više nego ikad docnije u životu. Neizbrisivo mi je ostao u sećanju i Branislav Nušić, koji je tog dana, na belom konju i sa razvijorenom zastavom u ruci, predvodio demonstrante.

Za vreme balkanskih ratova (1912-1913) bio sam dobrovoljni bolničar u Vojnoj bolnici (danas u krugu Vojnomedicinske akademije). U sobi sa teškim ranjenicima, svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama. Još i danas žive u meni njihove jednostavne reči izgovorene teškim usahlim glasom, reči koje sam stavljao na hartiju onakve kakve su bile i istim redom kojim su do mene stizale, ne želeći da ih menjam ili da im u rečenicama dam neko drugo (pismenije) mesto, i time poremetim gotovo dramatičnu suštinu i redosled izgovorenog. Dužnost mi je još bila da ranjenicima svake večeri merim temperaturu i da je beležim na bolesničkim tablicama. Činio sam to s velikom pažnjom, ali bez reči ili bilo kakvog drugog znaka, svestan da je bolje da onima sa povoljnim temperaturama uskratim trenutke radosti nego da zagorčavam časove onima kojima ‘vatra’ nije popuštala. No najupečatljivije su mi ostali u sećanju ‘čitalački časovi’. Na sredini prolaza između kreveta, sklupčan na šamlici, sa pozamašnom Vukovom zbirkom narodnih epskih pesama na kolenima, recitovao sam deseterce svojim tada neujednačenim i patetičnim pubertetskim glasom. Način na koji su ranjenici primali stihove, ozbiljnost na njihovim licima i promene koje su nastajale u njihovim očima, a i po koji uzdah koji bi im se oteo kad bi tok događaja u pesmi dobio svoj uzbudljivi obrt, otkrivali su u meni neslućene ponornice poezije. Dotle sam (moram to priznati) bio spreman da omrznem poeziju, vezujući njeno postojanje jedino za neprijatne časove kad sam morao napamet da učim stihove, što mi je vrlo teško padalo već i zbog toga što sam ostalo školsko gradivo bez bubanja lako savlađivao.

Tako se, začudo, dogodilo da sam poeziju zavoleo preko narodnih pesama, čiji uticaj se inače (koliko to sam mogu da procenim) ne oseća u mom književnom stvaralaštvu, koje započinje modernističkom poezijom, a već nekoliko godina docnije dobija sva obeležja beogradskog nadrealizma. Prve svoje pesme objavio sam u časopisu ‘Putevi’, 1923. godine. Zatim, jedno za drugim: zbirka pesama ‘Krov nad prozorom’ (1926), poetski roman ‘Koren vida’ (1928), pesme u prozi ‘Načela’ (1929), zbirku stihova ‘Humor Zaspalog’ i poeme ‘Nemenikuće’ i ‘Ćirilo i Metodije’ (1932).

U prvom svetskom ratu (1914-1918) učestvovao sam kao dobrovoljac i zajedno sa ostacima Konjičke divizije povlačio se preko Albanije. Školovanje sam produžio u Francuskoj, prvo u Kanu, zatim u Virvilu (blizu Grenobla), i opet na Azurnoj obali, u Nici, gde sam 1917. godine maturirao. Pravni fakultet sam završio na Sorboni u Parizu 1920. godine. Neki od događaja iz tog vremenskog perioda provlače se kroz moj roman ‘Raspust’, objavljen 1956. godine. U godinama 1937. i 1939. hapšen sam kao simpatizer Komunističke partije i urednik polulegalnog časopisa ‘Naša stvarnost’. U to vreme, u saradnji sa Dušanom Matićem, napisao sam poemu ‘Marija Ručara’ (1935), čije je celo izdanje zaplenila policija još u štampariji, a zatim roman u dva dela ‘Gluho doba’, koji se pojavio u maju 1940. godine. Po treći put me specijalna policija Uprave grada hapsi u oktobru 1941. godine i sprovodi u Banjički logor.

—–

Aleksandar Vučo, o svojoj poeziji za decu: ‘Poezija koju sam napisao za decu pružila je veliku pomoć mojoj poeziji za odrasle, a i obrnuto. Obe su me oslobodile predrasuda moralističke i racionalističke cenzure. Shvatio sam da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini jedno isto načelo želje. Literatura koja se piše za decu dolazi u doba formiranja ličnosti. Ona treba da dopuni uticaj vaspitanja – domaćeg i školskog. Deci je najvažniji izvorni, još nenarušeni svet želja i snova. Zato poezija koja je namenjena deci treba da podstiče, dopunjuje i rasplamsava taj čudotvorni svet, pružajući mališanima slobodu, živu igru duha. Starmale, zamorne pridike i ‘poučnosti’ sputavaju dečju imaginaciju, koče igru, ograničavaju dečji duh. Prava poezija poučava ne poučavajući.

—–

1933. Vučo je objavio poemu za decu „Podvizi družine pet petlića”. ”Podvizi pet petlića” predstavljaju prekretnicu u književnosti za decu, najviše zbog uvođenja novog načina obraćanja deci. Igre zvukom i smislom, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Humor je doveden u vezu s stvarnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim pravim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci „slobodnu i živu igru duha”.