Stvaraoci

Vođi srpske države, srpskom županu Stefanu Nemanji je 1175. godine rođen treći, najmlađi sin. Dete je dobilo ime Rastko. O detetu je kasnije napisano: Bejaše dete blago obrazno i veselo dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili: Ovo će dete biti neko novo znamenje!

Presudni trenutak u Rastkovom životu i u srpskoj istoriji, bio je njegov odlazak na Svetu Goru, na koji se odlučio sa sedamnaest godina. Rastkovi roditelji su pokušali da spreče njegov beg na Svetu Goru te su za mladim princem poslali poteru. Po dolasku na Svetu Goru Rastko se zamonašio i dobio duhovno ime Sava. Monah Sava je narednih sedam godina proveo u manastiru Vatopedu. Stefan Nemanja, pridružio se sinu 1197. godine, zamonašivši se i dobivši duhovno ime Simeon.

Sveti Sava je najznačajnija ličnosti u istoriji srpskog naroda. Učvrstio je hrišćanstvo, postavio temelje srpske crkve i zaorao duboke brazde obrazovanosti. Pored duhovne službe Sava je bio književnik i državnik, široko obeleživši srednjovekovnu Srbiju. Tokom dugotrajnog turskog ropstva i po oslobođenju, pri obnovi srpske države, Savin uzor bio je vodilja srpskom narodu.

Savin život opisan je u žitijama posvećenim Svetom Savi, koje su napisali monasi Domentijan i Teodosije, kao i u Žitiju Svetog Simeona Mirotočivog. U Vatopedu Sava je upoznao grčku umetnost i nauku, bogoslovsku književnost. Sa svojim ocem zaslužan je za osnovanje Hilandara, srpske zadužbine manastira na Svetoj Gori.

Početkom 1207. godine, Sava se sa moštima Svetog Simeona pojavio u Srbiji i susreo se sa braćom u Studenici, gde je sahranjeno telo svetitelja. U Srbiji će provesti naredno desetleće. Njegovo prisustvo pomoglo je da pomiri braću, čiji je sukob oko vlasti doveo do građanskog rata 1202. godine. Sava je tokom boravka u Srbiji postao iguman manastira Studenice. Radio je na uređenju monaškog života u Srbiji, i u tu svrhu sačinio je i Studenički tipik. Sa bratom Stefanom, Sava je pokrenuo izgradnju manastira Žiča, koji je 1219. godine postao sedište srpske crkve.

Sava je doneo odluku o silasku sa arhiepiskopskog trona 1234. godine. Odlučio je da ponovo poseti Svetu Zemlju. Iz Budve se uputio ka južnoj Italiji, usput izbegavši napad gusara. Iz Italije je stigao u Siriju, odakle je hodočastio u Jerusalim, koji je posetio nekoliko puta tokom boravka u Svetoj zemlji. Zatim je posetio Aleksandriju gde se susreo sa tamošnjim patrijarhom. Dalje hodočašće ga je vodilo ka Sinaju. Povratak je vodio preko Jerusalima, Antiohije i Male Azije. Iz Carigrada Sava je doputovao u Bugarsku, s namerom da poseti cara Jovana II Asena. Posle kratke bolesti Sava je umro 14. januara 1236. godine u mestu Trnovo u Bugarskoj. Godinu dana kasnije, po nalogu kralja Stefana Vladislava, mošti Svetog Save prenesene su u Mileševu. Veoma brzo Sava je proglašen za sveca.

Koliko je Sveti Sava bio značajan u istorijskom pamćenju govore i sledeća dva događaja. Bosanski kralj Tvrtko I Kotromanić krunisao se u Mileševi na grobu Svetog Save 1377. godine. Stjepan Vukčić Kosača se 1448. godine proglasio za hercega od Svetog Save, a njegova oblast je počela da se naziva Hercegovinom. Za vreme turskog ropstva, sećanje na Svetog Savu trpljeno je sve do 1594. godine i pobune Srba u Banatu, kada su srpski ustanici na svojim zastavama imali predstavu svetitelja. Nakon toga, po odluci velikog turskog vezira, mošti Svetog Save spaljene su na Vračaru 27. aprila (10. maja po novom kalendaru) 1594. godine. Uništenje moštiju Svetog Save nije dovelo do gašenja njegovog dela u istorijskom sećanju Srba. U vreme oslobođenja i obnove srpske državnosti Sveti Sava postaje svetitelj školstva i prosvete. Savin život postao je nadahnuće živopiscima i ikonopiscima, slikarima i vajarima, srednjovekovnim književnicima, usmenim stvaraocima, duhovnicima i đacima, slavnim i zaboravljenim pesnicima svih naraštaja. Do danas ličnost Svetog Save ostaje prikaz najiskrenijeg rodoljublja i najdubljih hrišćanskih vrlina srpskog naroda.

Narodno sećanje daruje pregršt priča i pesama o Svetom Savi. Najviše ih je sakupio i objavio Vladimir Ćorović. Pod uticajem imena i ugleda Svetog Save, narod je unosio njegovo ime u brojne priče koje zapravo nisu istorijski sadržaj već pre svega osvetljavaju stavove naroda prema čoveku nedokučivim silama kao i narodnu ljubav ka Svetom Savi.

Mala biblioteka je objavila igranu knjigu ”Priče o Svetom Savi”. Knjiga se sastoji od 43 priče, ukupnog trajanja zvučnog zapisa 90 minuta. Pročitao Pavle Jerinić.

Aleksandra Urošević rođena je u Prištini 1985. godine. Diplomirala je režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Dragana Elčića.

Član je udruženja dramskih pisaca Srbije. Piše i režira radio drame za Dramski program Radio Beograda i kratke priče za Redakciju programa za decu i mlade, Radio Beograda. Stalni je reditelj emisije „Dobro jutro, deco”, prvog programa Radio Beograda. Stvaralac je dve pozorišne predstave, nekolicine kratkih igranih i dokumentarnih filmova.

Aleksandrin diplomski film „Darija” osvojio je više nagrada na međunarodnim smotrama kratkog filma, a kratke priče objavljene su u „Antologiji najkraćih priča za decu” 2009. godine, koju je priredio Igor Kolarov. Drama „Lift”, osvojila je prvu nagradu u kategoriji radio drame na 8. međunarodnom Radio Festivalu u Iranu. Od strane Dramskog programa Radio Beograda nagrađena je poveljom ‘Vitomir Bogić’ za najuspešnijeg mladog stvaraoca u 2007. godini.

Mala biblioteka je objavila kratki diplomski film ”Darija”, i sa Aleksandrom sarađivala na brojnim snimanjima.

Goran Novakov rođen je u Novom Kneževcu 1969. Crta karikature, slika, piše poeziju za decu i odrasle, pravi skulpture od pruća… Za dečiju predstavu ‘Plavi kit’,uradio je celokupnu scenografiju… Objavio je sledeće knjige:

„Let šašave ptice” (2003.), pesme za decu; „Sve su droge babaroge” (2005.), strip o štetnosti narkotike;„Zrikni svet kroz role đozle” (2011.), pesme za decu (elektronsko izdanje); „Lepo živi miš u bioskopu”, zbirka pesama za decu.

O tome kako je biti umetnik u Srbiji, Goran kaže sledeće:

Umetnik je biti lepo svugde – i na pustom ostrvu, zbog toga jer umetnik razmišlja kao razumno ljudsko biće. Uvek sam zamišljao da je umetnik i dobar čovek, sigurno da postoje i oni koji to nisu, ali opet, umetnost vas prosto tera da budete razumni. Ne možete biti zla osoba, a da radite plemenite stvari. Vi ste slobodan čovek kao umetnik, to je istinska sloboda. To treba razumeti.

Goran Novakov živi i radi u Novom Kneževcu, na severu Vojvodine.

Ljubivoje Ršumović (za svu decu: Ršum) rođen je u selu Ljubišu, na planini Zlatiboru, 3. jula 1939. godine u porodici Milese i Mihaila Ršumovića. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je diplomirao 1965. godine na Filološkom fakultetu. Oženjen je, ima trojicu sinova i troje unučadi.

Počeo je pisati rano, još kao osnovac, u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim ‘Vestima’, a zatim u ‘Književnim novinama’. Danas je jedan od najvećih pesnika za decu na srpskom jeziku. Po snazi, lepoti izraza i tragu u srpskoj kulturi dostigao je visine Zmaja, Branka Ćopića i Duška Radovića.

Ršumović je radio u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Sarađivao je u emisijama ‘Utorak veče – ma šta mi reče’, ‘Subotom u dva’, ‘Veseli utorak’. Tu je otkrio i pedagoški pristup koji i danas primenjuje: ‘Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!’ 1968. prelazi u Televiziju i radi poznate serije: ‘Dvogled’, ‘Hiljadu zašto’ i ‘Hajde da rastemo’. Napisao je, vodio i režirao preko šest stotina televizijskih emisija, i jednu od naših najvećih serija za decu: ‘Fazoni i Fore’.

Među brojnim Ršumovićevim knjigama (ima ih preko 80), najpoznatija dela su mu zbirke pesama: „Ma šta mi reče”, „Još nam samo ale fale”, „Domovina se brani lepotom”. Dobitnik je svih najvećih književnih nagrada i priznanja, među kojima su: „Neven”, „Mlado pokolenje”, „Nagrada Zmajevih dečijih igara”, „Brankova nagrada”, „Zlatni ključić”.

Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta Boško Buha. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.

Ršum živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Mala biblioteka je objavila tri zbirke – igrane knjige – Ršumovićevih pesama, „Ma šta mi reče”, „Još nam samo ale fale” i „Vesti iz nesvesti”. Zbirke u kojima su sabrane sve njegove najlepše pesme, pročitao je sam Ljubivoje Ršumović, što im daje posebnu, neprocenjivu lepotu. U Ršumovom čitanju ima iskre, osmeha i radosti kao u danima detinjstva, kao kada je, dečakom, sastavljao prve stihove o Zlatiboru.