Homer je čuveni grčki pesnik, za koga se pretpostavlja da je živeo u 7. ili 8. veku pre Hrista.

Sav antički svet je verovao u istinitost ličnosti pesnika Homera. Kad je Helen izgovarao reč pesnik, bez dvoumljenja je pomišljao na Homera. Drevno predanje vezuje pesnika Homera za najveće, uistinu zrele i savršene epopeje: Ilijadu i Odiseju. Nastale u Joniji, u Maloj Aziji, vrlo brzo su postale široko narodne. U njima je skupljena ogromna građa o najrazličitijim stranama helenske kulture. U likovima Homerovih junaka oličavaju se najlepše osobine helenskog naroda.

Ilijada je podeljena u 24 knjige i sadrži oko 16 hiljada redova. Ilijada govori o nekoliko poslednjih nedelja desetogodišnjeg Trojanskog rata. Odiseja govori o desetogodišnjem povratku kući istoimenog junaka.

Homerovo ime prvi put se spominje u književnosti u VII veku pre n.e. Ilijada i Odiseja su u staroj Heladi, već u VI veku pre naše ere knjiga na kojoj se vaspitavaju i duhovno uobličavaju naraštaji Helena. Svestranost sadržine oba epa uvek je bila kadra da pronađe put do srca dečaka, zrelog čoveka i starca. Narod voli pesme. One su mu čak nasušna potreba, naročito kad se pesmom i muzikom koja je prati mogu pobuditi uteha, dobro raspoloženje, podsticaj na odbranu otadžbine i mržnja prema neprijatelju. Osećanja se ogledaju na licima slušalaca koji se dive, plaču ili ljute. I sadašnji čitalac u tim epovima doživljuje velika i plemenita osećanja.

Snaga Homerovih epova ogledala se i u zajedničkom jeziku koji je načinjen od delova mnogih dijalekata. Svi su Heleni razumevali taj jezik, mada se njime nije nigde govorilo. On je ujedinjavao helenski svet, rasparčan, inače, na plemena u naseljima i gradovima — državama među kojima su se isticali. Na taj način je stvaran duh jedinstva koji je okupljao Helene protiv Azije, najpre u trojanskom ratu a kasnije u borbi protiv persijskih osvajača.

Ni danas se još ne zna ništa pouzdano o Homerovom životu. Do nas je doprlo devet njegovih životopisa. Svi su puni vrlo izmaštanih a protivrečnih podataka. Oni su iz poznijeg vremena, pa se ne može verovati u njihovu istorijsku vrednost. U svim životopisima nalaze se različita imena Homerovih roditelja i gradova u kojima se rodio.

Kao otac Homerov spominje se bog Apolon, Meon, bog Melet, Dmasagora, pesnis Orfej; a kao majka — Krefeida, Metida, Femista, muza Kaliopa, Klimena. Najviše biografija govore da je njegova majka bila Krefeida, isprva Nimfa, i da je Homera rodila s rečnim bogom Melesom po kojem je on dobio ime Melesigen. Kasnije je Melesigen oslepeo, pa se počeo nazivati Homerom, što na ajolskom dijalektu znači slepac.

Sačuvao se jedan zanimljiv spis od nepoznata pisca, pod nazivom „Nadmetanje Homera i Hesioda”. U tom spisu pominje se još kako je car Hadrijan (drugi vek n.e., po tome se i zna vreme kad je spis nastao) pitao delfijsko proročište otkuda je Homer i ko su mu roditelji, pa je dobio ovakav odgovor:

„Pitaš me za nepoznati rod i otadžbinu božanske Sirene: Zavičajem je Itačanin, a otac mu je Telemah i Nestorova kćerka Epikasta mati koja ga je rodila kao kudikamo najmudrijeg čoveka“.

Tako bi po delfijskom proročištu Homer bio unuk Odisejev i Nestorov. Gde se rodio veliki pesnik? U Heladi je bio popularan ovaj distih:

„Sedam se gradova otima o Homerov zavičaj: Smirna, Rod, Kolofon, Salamina, Ij, Arg, Atina“.

Preteže mišljenje da se Homer rodio u Smirni gde se nalazio i njegov kip. Ukoliko se i razilaze izvori o mestu Homerova rođenja, svi se uglavnom slažu u tome da je umro na malom ostrvu Iju, blizu Tere, gde su mu dugo prinošene žrtve.

Nigde ne nailazimo na lični opis Homerov. Svi nam ga obično predstavljaju s tipičnim licem siromašnog slepog pevača koji se potuca po svetu i prehranjuje pevanjem. Tako on izgleda i na sačuvanim kipovima koji potiču iz helenističkog doba. (Helenističko doba se u grčkoj kulturi računa od osvajanja Aleksandra Makedonskog do zavođenja rimske vlasti u Maloj Aziji i Egiptu (330 — 30. godine pre n.e.).)

Već u antičko doba se nije znalo tačno koja su pesnička dela Homerova. Smatralo se da su njegove tvorevine Ilijada i Odiseja, Zbornik himni, Margit, Kerkotpi, Boj miševa i žaba, i Kiklički epovi. Ovi epovi (kiklos — krug) obrađuju neprekinut krug mitskih događaja pre Ilijade pa sve do smrti Odisejeve. Herodot je poricao Homeru neke kikličke pesme. Aristotel ih uopšte ne priznaje kao Homerove. U helenističko doba gramatičari prvi put iznose mišljenje da Ilijadu i Odiseju nije spevao isti pesnik.

Stari Heleni, nesložni u mišljenju, ostavili su potomstvu to pitanje nerešeno. Na srednjovekovnom Zapadu su Homerovi epovi bili sasvim zaboravljeni. Homer je jedino preko Ajnejide, speva rimskog pesnika Vergilija, uticao na zapadnoevropski ep. U doba humanizma i renesanse, međutim, glavni uzori će biti dela poznih helenskih i rimskih pisaca. Homer je smatran sirovim i prostim pesnikom prema utančanom i otmenom Vergiliju. Tek kada u kasnije doba poraste oduševljenje za narodnu poeziju, Homerovi epovi dobijaju visoku cenu. Tada i evropski naučnici počinju da se bave istraživanjem o Homeru i o postanku Ilijade i Odiseje.

Naučnici i danas raspravljaju o tome ko je bio, kad je živeo i pod kakvim je uslovima stvarao Homer. Što se tiče pismenosti, ona je u Heladi bila poznata još oko 1500. godine pre naše ere. Malo je ljudi tada znalo pisati. Vični pisanju bili su mahom oni ljudi iz vladarskih krugova. Svakako je Helenima bilo prijatnije da slušaju pesme ili da ih sami pevaju nego da ih prepisuju i čitaju. Ali se „našao čovek koji je spevao Ilijadu i Odiseju i za sebe ih zapisao da bi ih lakše pamtio“.

Danas pobeđuje mišljenje o Homerovu pitanju da je Odiseja mlađa od Ilijade, da ih je ispevao isti pesnik i da nisu nastale na početku stvaranja epske poezije nego kasnije. Pesnik je oba epa stvorio služeći se starijim i dužim pesmama s već obrađenim pričama, koje su stvarane dugo vremena, prenošene s kolena na koleno i ostajale u usmenoj tradiciji sve dok se nije razvila pismenost. Kao rezultat toga u oba epa se zapaža izvesna slojevitost, u vidu naslaga raznih epoha. Jedinstvo Ilijade i Odiseje ipak je neosporno i veoma čvrsto.

Delom preuzeto iz knjige Homer - Izbor iz Ilijade i Odiseje (1968)