Jovan Jovanović Zmaj rođen je u Novom Sadu 1833.godine, a umro 1904. u Kamenici. Bio je lekar. Studirao je medicinu u Pešti i službovao u raznim mestima od Novog Sada do Zagreba. Vojvodina je u to vreme bila znatno razvijenija od Srbije, i središte razvoja srpskog jezika, kulture i umetnosti. Počinje da piše veoma rano, još kao đak i student. Bavljenje književnim stvaralaštvom proširio je na uređivanje satiričnih i dečjih časopisa i listova Komarac, Javor, Zmaj (po kome dobija nadimak), Žiža, Ilustrovana ratna hronika, Starmali. Najduže je uređivao Neven, najvažniji dečji list srpske književnosti. Bio je srećno oženjen i u braku imao petoro dece. Za kratko vreme mu umiru i deca i žena, što će znatno uticati na njegovo pesništvo.

Često je u listovima koje je uređivao morao sve poslove raditi sam: bio je urednik, glavni saradnik, crtač, prodavac, poštar… Zmaj je bio čovjek neviđene snage i rečitosti. Zmaj je pokretač, začetnik našeg pesništva za decu. Nepopravljivi, večiti dečak Zmaj, znao je da zaigra dušom, umeo je da naslika decu sa ljubavlju, oduševljenjem i razumevanjem oca. Dao nam je bezbroj jednostavnih, lepih stihova pevajući neposredno, iz duše koja je duboko poznavala i iskreno volela.

U Zmajevim pesmama detinjstvo kao čarolija sve što dotakne pretvara u igru i maštu. Zmaj je prvi dečji pesnik na srpskom jeziku, i istovremeno preteča današnjeg savremenog pesništva za decu. Pevajući za decu Zmaj je stvorio reči bez značenja, kovanice, kalambure, reči-varke i izraze koje van sveta Zmajeve pesme ne postoje: ”laždipaždi”, ”bilbiliti”, ”Jututun”, ”juhahaha”…

Bora Ćosić, u zbirci „Dečja poezija srpska” odaje odgovarajuću poštu Zmaju: „Jovanu Jovanoviću-Zmaju pripada još uvek najviše mesto u srpskom dečjem pesništvu, bez obzira na to što isto misle već pedeset godina njegovi brzopleti kritičari. Zmaj je umeo, u sredini mentalno još sasvim „nevinoj“, bez ikakve pedagoške tradicije da vaspostavi odnos prema mladom čitaocu, nedvosmisleno savremen. Njemu pripada zasluga za većinu današnjih maštovitih podviga dečjeg pesništva: „klepalačkom“ i odveć melodioznom frazom on je iscrtao začuđujuće i paradoksalno nemelodiozne, zaprepaštujuće i iracionalne sadržaje, a njegova uvek budna „didaktička“ svest koristila je svoju „vaspitačku“ ulogu za nove primere smešnoslovlja, začaranosti i fantastike. Njegov značaj utoliko je veći što su te lude i zanosno „nestvarne“ priče nikle iz okvira i za potrebe malograđanske dečje sobe, prostora tolikih, budalasto srečenih, kandiranih kobajagi-dečjih proizvedenija nastalih posle Zmaja. Rođena iz prevoda i prerade građanske pesme za decu (uglavnom, nemačke), Zmajeva dečja pesma ne samo što je nadmašila prvotne svoje uzore, već je ostala osnovna, začetnička, prava savremena dečja pesma srpskog jezika.”

-----

Mala biblioteka je sa ponosom objavila igranu knjigu Zmajevih odabranih pesama za malu decu, „Điha, điha”.