Мирослав Мика Антић (1932. Мокрин - 1986. Нови Сад) је остао упамћен као песник нежних речи који нас учи о љубави, детињству и животу. Родио се у селу Мокрину на северном Банату. У Мокрину је завршио основну школу. Гимназију је учио у Кикинди и Панчеву.

Прву песму објавио је 1948. године као 16-годишњак, а прву књигу песама две године касније. После матуре је радио као техничар у Народном позоришту у Београду. У Београду уписује студије словенске историје и уметности. Одлази у војску. По повратку из војске одлучује да се жени и напушта студије. Од 1951. године почиње да ради као новинар у „Панчевцу”.

Од 1954. год. започиње своју дугогодишњу сарадњу са новосадским листом „Дневник”. Био је неко време уредник ревије за џез и забаву “Ритам”, обновио је и био главни уредник часописа за децу „Невен”… Новинарство му је омогућавало да путује и у исто време пише о култури. Његови новински чланци су се великим ишчекивањем читали, а писао је и редовне чланке „Обично петком” и „Журнал Мирослава Антића”.

Прва Антићева песма „Мајка” објављена је 1948. године у часопису „Младост”. Две године касније, са осамнаест, објавиће збирку песама „Исписано за пролеће”, а потом следе књиге: „Насмејани свет”, „Плаво небо”, „Рождество твоје”, „Шашава књига”, „Концерт за 1001 бубањ”, „Издајство лирике”, „Мит о птици”… за децу „Плави чуперак”(1965), „Гарави сокак”, „Прва љубав”, „Живели прекосутра”, „Хороскоп”… роман „Степенице страха”… драмски текстови „Парастос у белом”, „Женидба на оглас”, „Отужни марш”. Ради на играним филмовима „Свети песак”, „Доручак са ђаволом” (Златна арена за сценарио), „Широко је лишће”, и документарцима „Тројица из старог Сомбора”, „Споменик”, „Хајде да растемо”…

Мика Антић је овако описивао свој живот: „Радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије. Имам и неке награде и признања. Две "Невенове". Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист "Ритам" или уређивао Змајев "Невен".”

Антић је био опште познат и вољен и признат песник. Живео је свој стих и био познат као боем. Антићеве песме су саткане од љубави („љубав је једини ваздух који сам удисао” ) и лепих речи („осмех је једини језик који сам разумео”).

—----

Мала библиотека је објавила играну књигу „Плави чуперак”, која садржи звучне записе низа његових најлепших песама, које чита сам Мика Антић.