Mošo (Momčlilo) Odalović rođen je u Starom Grackom (Lipljan) 1947. godine, na obali reke Sitnice, pod Goleš-planinom. Jedan je od desetoro braće i sestara koje su dobili otac Todor i majka Dušanka.

Ovako se toga priseća Mošo:

'Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihailo i Ljubomir. To se zove moje detinjstvo. DESETICA! Blagosno nerešeno u oca Todora i majke Dušanke. Uzbudljivo: čim se probudiš, već si u vrtiću! Zborno mesto - kuhinja, jedina zagrejana prostorija. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda - do kuhinjskog. I ovo pišem u kuhinji. Zamisli, čitaoče, za nas desetoro - deset radnih stolova!'

Osnovnu školu završio je u Lipljanu, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici, a na Filološkom fakultetu (tada Filozofskom) studirao književnost.

Poznate knjige su mu: 'Mama je glagol od glagola raditi', 'Druže tata kućni komandante', 'Popravljamo nizbrdice', 'Zavičajni bukvar', 'Lirski poker' (sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem), 'Gde je lampino dete','Žiča pčelino čedo', 'Baba je tu, ja sam u Japanu' (roman). Radio je kao novinar i urednik „Jedinstva za decu" i glavni urednik „Đurđevka". Dobitnik je brojnih nagrada: Neven, Zabavnikova, „Zlatnog ključića" grada Smedereva, Zlatni Gaša, Novosadsko Zvonce popularnosti, Goranove plakete, Gračaničke povelje, a nosilac je i „Zmajevog štapa" - počasne nagrade Zmajevih dečijih igara itd.

Od 1994. godine živi u Smederevu, 'u svojih 7,5 ari konačne otadžbine', kao slobodan umetnik. Mošo je takođe i slikar, ilustrator i kaligraf. Imao je više samostalnih izložbi. Najlepše dostignuće kaže da mu je kada o Nikoljdanu umesi slavski kolač, ukrasi ga i ispeče.

O konačnoj otadžbini: 'S dečačkim osmehom pokazuje na tri breze ispred kuće koje nalikuju onima iz ruskih stepa i veli da svaka ima svoje ime. Leva je Olga, u sredini Volga, a do nje Dolga. Zimski je dan, nije aprili-li-li, mada je rođen 1. aprila (1947), a Mošo nastavlja da imenom nabraja sad gologranu družinu sa svoje otadžbine-okućnice. Hrast je Živojin, bor - Ostrožin, badem - Gorčilo, višnja - Višeslava, trešnja - Desanka, dunja - Dušanka, tri drena - Miladin, Kostadin, Vujadin, šljive - Dična i Drčna, a smokva je - Trojanka. Neke su kao mladice, u putnoj torbi, svojevrsnoj Nojevoj barki naših dana, stigle s njim iz Starog Grackog.'

'Kao i drenov štap iz dedine šume koji godinama mazi i pazi, trudeći se da se pravilno osuši i ne izvitoperi, kako bi se u starosti naslanjao na drvo detinjstva.'

I još, ovako Milovan Danojlić govori o Moši Odaloviću:

'Mošo Odalović je velika, plemenita dečačina savremene srpske poezije, jedna od njenih pokretačkih snaga... Iza... naoko lakih, lepršavih stihova nazire se jedno bogato, plodno, u osnovi teško životno iskustvo, prevaziđeno igrom, šalom i ljubavlju prema svetu i životu. Pesnik je mnogo video i doživeo, osetio i razumeo. Snašla ga je velika zajednička muka nedavno završenog veka: morao je, u dugoj koloni izbeglica, napustiti rodnu kuću u Starom Grackom, kod Lipljana, da bi se, baš kao u vremenima kad su naši patrijarsi sa narodom povlačili prema severu, nastanio u podnožiju smederevske tvrđave. Oteti zavičaj je duhovno blago čija se vrednost neprestano povećava; on postaje tajna, nevidljiva baština, prelazi u posed mašte, gde ljudsko zlo nema pristupa.’

------

U saradnji sa Mošom Odalovićem, Mala biblioteka je objavila Mošove dve izuzetno lepe zbirke pesama: ”Šta tražiš u vasioni” i ”Mama je glagol od glagola raditi”. Obe zbirke je pročitao sam Mošo Odalović. Mošov glas zvoni i donosi tanana osećanja pesnikova, čistu ljubav i razmevanje za dete. Njegov govor sobom nosi sećanje jezika i celog naroda koji se večno seli a sa sobom nastavlja da nosi uzvišene vrednosti.