Народна епска песма је облик песништва писан од стране Срба на простору данашње Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Основни циклуси Епске песме су створени од стране непознатих стваралаца од 14 до 19. века. Епска песма у највећој мери се односи на историјске догађаје из српске историје. Преношена је од стране певача и гуслара, са колена на колено, и није записивана све до почетка 19. века када су на томе почели радити Вук Караџић и други. Највећи број песама Вук је записао од великих певача који су били живи у његово доба, посебно од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Милије, Старца Рашка. Ти певачи су не само преносили народне песме, већ их и стварали, а онима које су преносили су давали сопствени уметнички печат.

Српска народна епска песма носи собом памћање, осећање и језик. Народна гусларска песма је од неупоредивог значаја. Мала библиотека је објавила низ епских песама у облику игране књиге, где су све песме прочитане.