Aleksa

Мошо (Момчлило) Одаловић рођен је у Старом Грацком (Липљан) 1947. године, на обали реке Ситнице, под Голеш-планином. Један је од десеторо браће и сестара које су добили отац Тодор и мајка Душанка.

Овако се тога присећа Мошо:

‘Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство. ДЕСЕТИЦА! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке. Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место – кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа – до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо – десет радних столова!’

Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

Познате књиге су му: ‘Мама је глагол од глагола радити’, ‘Друже тата кућни команданте’, ‘Поправљамо низбрдице’, ‘Завичајни буквар’, ‘Лирски покер’ (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), ‘Где је лампино дете’,’Жича пчелино чедо’, ‘Баба је ту, ја сам у Јапану’ (роман). Радио је као новинар и уредник „Јединства за децу“ и главни уредник „Ђурђевка“. Добитник је бројних награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића“ града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, а носилац је и „Змајевог штапа“ – почасне награде Змајевих дечијих игара итд.

Од 1994. године живи у Смедереву, ‘у својих 7,5 ари коначне отаџбине’, као слободан уметник. Мошо је такође и сликар, илустратор и калиграф. Имао је више самосталних изложби. Најлепше достигнуће каже да му је када о Никољдану умеси славски колач, украси га и испече.

О коначној отаџбини: ‘С дечачким осмехом показује на три брезе испред куће које наликују онима из руских степа и вели да свака има своје име. Лева је Олга, у средини Волга, а до ње Долга. Зимски је дан, није априли-ли-ли, мада је рођен 1. априла (1947), а Мошо наставља да именом набраја сад голограну дружину са своје отаџбине-окућнице. Храст је Живојин, бор – Острожин, бадем – Горчило, вишња – Вишеслава, трешња – Десанка, дуња – Душанка, три дрена – Миладин, Костадин, Вујадин, шљиве – Дична и Дрчна, а смоква је – Тројанка. Неке су као младице, у путној торби, својеврсној Нојевој барки наших дана, стигле с њим из Старог Грацког.’

‘Као и дренов штап из дедине шуме који годинама мази и пази, трудећи се да се правилно осуши и не извитопери, како би се у старости наслањао на дрво детињства.’

И још, овако Милован Данојлић говори о Моши Одаловићу:

‘Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.’

——

У сарадњи са Мошом Одаловићем, Мала библиотека је објавила Мошове две изузетно лепе збирке песама: ”Шта тражиш у васиони” и ”Мама је глагол од глагола радити”. Обе збирке је прочитао сам Мошо Одаловић. Мошов глас звони и доноси танана осећања песникова, чисту љубав и размевање за дете. Његов говор собом носи сећање језика и целог народа који се вечно сели а са собом наставља да носи узвишене вредности.

Александар Вучо – његовим речима:

<п>Родио сам се још у прошлом веку, сасвим тачно: 25. септембра 1897. године. Место рођења – Београд, на углу Немањине и Делиградске улице, у кући која и данас тамо постоји. Детињство ми је протекло без већих потреса, углавном на западном Врачару. Прво, само на скученом терену наше баште, у игри и тучњави са мојим старијим и три млађа брата. Затим на пољанчету у Карађорђевом парку, где сам окусио прве радости и прва разочарања друговања.

Основне школе се радо сећам по дебелим слојевима опалога лишћа, које нико није склањао са турске калдрме. Волео сам да вучем ноге кроз то суво лишће на путу од куће до школе, у Војводе Миленка улици, где се та школа и данас налази. Доживео сам тада, у школском дворишту, и прву своју љубав, а због ње (Јелене) извукао и прве батине изван родитељског дома. Све остало из тог времена затамњено је заборавом, можда зато што са школским предметима нисам имао главобоље, осим са певањем у хору: својим неслухом и погрешним гласом толико сам кварио складност и најједноставније песмице ‘Кишо мати благодати’ да је учитељ коначно морао да ме избаци из хора. Одлучио се на то тешка срца, јер је мој отац био имућан трговац и ‘велики добротвор’ школе.

Моје позније детињство и младићство поклапају се временски са бурним догађајима из наше ближе историјске прошлости. Било ми је једанаест година кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину. Тих октобарских дана 1908. године, у знак националног револта, одржавале су се бучне демонстрације на улицама Београда, али нама, гимназистима нижих разреда, школске власти су забрањивале да на њима учествујемо. Штавише, држали су нас под кључем за време одмора у учионицама на другом спрату Баталцамијске гимназије. Једнога од тих дана, кад су демонстрације биле на врхунцу, притекли су нам у помоћ дечаци из старијих разреда. На прозор наше учионице прислонили су споља мердевине, помоћу којих се цео наш разред дохватио улице и придружио демонстрантима. Спуштајући се низ те мердевине са раздалеким пречагама, осећао сам се херојем више него икад доцније у животу. Неизбрисиво ми је остао у сећању и Бранислав Нушић, који је тог дана, на белом коњу и са развијореном заставом у руци, предводио демонстранте.

За време балканских ратова (1912-1913) био сам добровољни болничар у Војној болници (данас у кругу Војномедицинске академије). У соби са тешким рањеницима, сваког дана после подне, а често и до касно у ноћ, писао сам писма која су јунаци са Брегалнице и Једрена, без ногу и руку, упућивали својим кућама. Још и данас живе у мени њихове једноставне речи изговорене тешким усахлим гласом, речи које сам стављао на хартију онакве какве су биле и истим редом којим су до мене стизале, не желећи да их мењам или да им у реченицама дам неко друго (писменије) место, и тиме пореметим готово драматичну суштину и редослед изговореног. Дужност ми је још била да рањеницима сваке вечери мерим температуру и да је бележим на болесничким таблицама. Чинио сам то с великом пажњом, али без речи или било каквог другог знака, свестан да је боље да онима са повољним температурама ускратим тренутке радости него да загорчавам часове онима којима ‘ватра’ није попуштала. Но најупечатљивије су ми остали у сећању ‘читалачки часови’. На средини пролаза између кревета, склупчан на шамлици, са позамашном Вуковом збирком народних епских песама на коленима, рецитовао сам десетерце својим тада неуједначеним и патетичним пубертетским гласом. Начин на који су рањеници примали стихове, озбиљност на њиховим лицима и промене које су настајале у њиховим очима, а и по који уздах који би им се отео кад би ток догађаја у песми добио свој узбудљиви обрт, откривали су у мени неслућене понорнице поезије. Дотле сам (морам то признати) био спреман да омрзнем поезију, везујући њено постојање једино за непријатне часове кад сам морао напамет да учим стихове, што ми је врло тешко падало већ и због тога што сам остало школско градиво без бубања лако савлађивао.

Тако се, зачудо, догодило да сам поезију заволео преко народних песама, чији утицај се иначе (колико то сам могу да проценим) не осећа у мом књижевном стваралаштву, које започиње модернистичком поезијом, а већ неколико година доцније добија сва обележја београдског надреализма. Прве своје песме објавио сам у часопису ‘Путеви’, 1923. године. Затим, једно за другим: збирка песама ‘Кров над прозором’ (1926), поетски роман ‘Корен вида’ (1928), песме у прози ‘Начела’ (1929), збирку стихова ‘Хумор Заспалог’ и поеме ‘Неменикуће’ и ‘Ћирило и Методије’ (1932).

У првом светском рату (1914-1918) учествовао сам као добровољац и заједно са остацима Коњичке дивизије повлачио се преко Албаније. Школовање сам продужио у Француској, прво у Кану, затим у Вирвилу (близу Гренобла), и опет на Азурној обали, у Ници, где сам 1917. године матурирао. Правни факултет сам завршио на Сорбони у Паризу 1920. године. Неки од догађаја из тог временског периода провлаче се кроз мој роман ‘Распуст’, објављен 1956. године. У годинама 1937. и 1939. хапшен сам као симпатизер Комунистичке партије и уредник полулегалног часописа ‘Наша стварност’. У то време, у сарадњи са Душаном Матићем, написао сам поему ‘Марија Ручара’ (1935), чије је цело издање запленила полиција још у штампарији, а затим роман у два дела ‘Глухо доба’, који се појавио у мају 1940. године. По трећи пут ме специјална полиција Управе града хапси у октобру 1941. године и спроводи у Бањички логор.

Александар Вучо, о својој поезији за децу: ‘Поезија коју сам написао за децу пружила је велику помоћ мојој поезији за одрасле, а и обрнуто. Обе су ме ослободиле предрасуда моралистичке и рационалистичке цензуре. Схватио сам да је начело поезије и начело детињства у суштини једно исто начело жеље. Литература која се пише за децу долази у доба формирања личности. Она треба да допуни утицај васпитања – домаћег и школског. Деци је најважнији изворни, још ненарушени свет жеља и снова. Зато поезија која је намењена деци треба да подстиче, допуњује и распламсава тај чудотворни свет, пружајући малишанима слободу, живу игру духа. Стармале, заморне придике и ‘поучности’ спутавају дечју имагинацију, коче игру, ограничавају дечји дух. Права поезија поучава не поучавајући.

1933. Вучо је објавио поему за децу „Подвизи дружине пет петлића”. ”Подвизи пет петлића” представљају прекретницу у књижевности за децу, највише због увођења новог начина обраћања деци. Игре звуком и смислом, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Хумор је доведен у везу с стварним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим правим и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци „слободну и живу игру духа”.

Душан Душко Радовић, песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник, је рођен 29. новембра 1922. године у Нишу.

Родио се у Нишу, 1922. године. Мајка Софија, отац Угљеша, железничар. У Суботици је завршио основну школу и шест разреда гимназије. у Београду завршио Други светски рат и постао извођач књижевних редова. Био је уредник ‘Пионирских новина’, програма за децу Радио Београда, програма културе Телевизије Београд, обновљеног часописа ‘Полетарац’ и прослављени аутор Радија Студија Б. Писао је песме, песме за децу, радио-игре, приче, филмска и телевизијска сценарија, позоришне драме, сатире и афоризме. Писао је за новине и часописе и водио полемике. Где год је добродошао – боље се нашао.

‘Сећам се добро, читаве 1949. године, понављао сам у себи стихове ‘Био једном један лав… Какав лав?’ – само та два стиха, не знајући шта ћу с њима. То ми је мирисало и слутило на нешто друго. Кад ми се, најзад, откачила читава песма, учинило ми се да сам оздравио, да се са мном и у мени нешто важно догодило, да сам решио проблем’, после те песме Душан Радовић је знао какав треба да буде и који му је песнички пут.

Песма на коју је потрошена година прва је вредност свих Радовићевих песничких деценија. После ње он је већ био у српској књижевности.

Збуњује да је ‘Страшан лав’ једна од три прве Радовићеве песме, уз ‘Писмо за ловца’ и ‘Да ли ми верујете’.

Био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе“ и од 1975. године био је уредник „Студија Б“. Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге: „Београде добро јутро“ (1, 2 и 3). Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечијег хора „Колибри“. Радовић је добитник наших најугледнијих награда: „Невен“, „Младо поколење“, награде Змајевих дечјих игара, награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Умро је 1984. године у Београду.

——

Мала библиотека је објавила играну књигу „Никола Тесла: Прича о дјетињству“, првобитно у облику електронске сликовнице, и на данашњој страници у облику игране, прочитане, књиге. Та књига – сликовница, дипломски рад Душана Петричића, објављена је у сарадњи са Душком Радовићем који је написао причу. Основа приче је писмо које је Никола Тесла пред крај живота написао једном детету. Мала библиотека сматра да је то најлепша сликовница на српском језику и уједно најлепша књига о Николи Тесли. Топло је препоручујемо.

Мала библиотека је у сарадњи са Милованом Данојлићем објавила две игране (прочитане) књиге песама: „Како спавају трамваји” и „Родна година”. У питању су две велике, опште збирке Данојлићевих дечјих песама, које се састоје од сто осамдесет и осам звучних записа. Све песме је на диван начин прочитао сам Милован Данојлић. Ове две књиге су међу најблиставијим и највреднијим издањима Мале библиотеке.

У предговору свом лепом зборнику Дечја поезја српска (1965), Бора Ћосић каже следеће о Миловану Мићи Данојлићу: „Ако је Душко Радовић највише заслужан за револуцију извршену у оквирима српске дечје поезије, Мића Данојлић је можда њен најблиставији представник. Изненада рођен као дечји песник, он је хитро, својом једином књигом посведочио сав свој изузетни дар. Тих педесетак песама, међу којима је мало оних без антологијске вредности, означавају главну природу покрета у чијим врховима се налазе: фино чудаштво приче, виртуозни смисао за “клепање”, фантастика, нов однос према прошлости, митологији морала, породице, историје.”

О самом Данојлићу и његовим људским и песничким коренима пак, најлепше говори сам Данојлић (из књиге Дјечји писци о себи. Ахмед Хромаџић, 1968.):

„Рођен сам 3. јула 1937. године у селу Ивановцима, у Шумадији. Основну школу сам завршио у томе селу, а нижу гимназију у једној варошици удаљеној седам километара од моје куће. Четири године сам, свакодневно, преваљивао пешице по четрнаест километара. По снегу, по блату, по киши и по сунцу, у рана јутра и касна поподнева, ми, сељачићи-ниже гимназијалци, вукли смо се, у колони, тим путом, досађивали, се, играли, крали орахе и шљиве и – читали. Читали смо тако, у ходу. Чини ми се да сам тих година написао и прву песму. Ако се добро сећам, песма се звала „Стари храст“. На том старом храсту дрхтуриле су голе гране, била је јесен, дувао је ветар, јурили облаци, попрскивала киша, крештале вране. Дивио сам се дрвету које има снаге да све то поднесе. Ту, и још неколико сличних песама, показао сам своме професору математике, иначе веома добром човеку. Свиделе су му се. Касније сам те песме негде затурио, а онда сасвим изгубио.

Желео сам да постанем новинар. У шеснаестој години почео сам да шаљем кратке дописе из свог среза, прво недељном листу „Република”, а онда и другим листовима. Писао сам о жетви и сетви, о гужвама у среском биоскопу, а сушним летима; једном речју: о свему и свачему. Иначе, те године касног детињства, од 1946. до 1953, проживео сам у тешким, мучним приликама. Породица сиромашна, нас, браће, много. Отац – строг и престрог. Крајем лета 1953. године одлучим да побегнем од куће. Онај професор математике коме су се моје прве песме свиделе дао ми је мовац за возну карту и пожелео ми срећан пут. Исте вечери стигнем у Београд. Било је лето. У лето, сеоска деца иду боса, те сам тако и ја у овај велики град приспео бос. Пролазници се чуде мени, босом, а ја се, опет, чудим њима. Баш је угодно корачати босоног по асфалту, и безопасно – јер на асфалту нема трња. Ипак, од прве зараде сам купио ципеле.

Три године сам се сналазио како сам знао и умео. Продавао сам лед, новине и, уз пут, положио велику матуру. Упоредо са свим тим, много сам читао и писао, па сам тако, и нехотице, постао писац. О чему сам писао? Па, ето, о свему, само не о томе како се продају новине. Те, озбиљне песме, биле су, у ствари, мој други живот. Тамо има пуно лепих слика, чудних поређења, ретких речи, али све је ту одвећ запетљано и замршено да би неко могао у њима да препозна сељачића и продавца новина. У том бежању од себе, од стварних мука и животних проблема, ја сам постао савремен песник. Затурао сам своје трагове, своје порекло… И данас ме стид спречава да пишем о ономе што ме највише прогони или боли. Једнога дана, и кад се будем ослободио тог стида, вероватно ћу написати занимљив аутобиографски роман.

У међувремену, тачније речено почетком 1958. године, мноме је овладала страсна жеља да напишем нешто једноставно, забавно, прозирно и чисто. Увидео сам да је дечја песма онај песнички облик у коме се могу изразити онако како желим. Тада сам живео у једној малој собици, на периферији града. Не знам како, не знам ни зашто – написао сам једну песму о трамвајима. Ко зна колико пута сам, у поноћ, посматрао трамваје у депоу на Булевару револуције; у једном тренутку, ти дуго скупљани утисци су се претворили у песму. А онда, теме су навирале, саме од себе. Неколико ноћи сам провео пишући. И кад бих легао у кревет, угасивши светло, у мени се будила нова песма. Десетине различитих догађаја, лица и прилика падали су ми на памет. Чинило ми се да сам и старог професора, и баку под мартовским сунцем, и деду који броји своје године, и успаване возове, и Крсту Пепу – негде већ видео. (Тек касније сам приметио да детињство Крсте Пепе веома наличи моме детињству).

Пошто је у мојој собици било хладно, једнога јутра сам замолио сусетку да пређем у њен стан, који је био добро загрејан. Пренео сам хартије и књиге и дао се на посао. Пишем ја, и стално, једним ухом, слушам сусетку како сама са собом разговара: – Нема Цице! Мало-мало, па: – Нема Цице! Одложим папир, и запитам је о чему је реч. Послала је, вели, своју кћерчицу у град да купи хлеба, па је никако нема. Вратим се послу и напишем и о томе једну песму. Тако, или некако тако, настала је књига коју држите у рукама. Њу је написао један младић чије је детињство било невесело. У тим се песмама тај младић радовао и играо, можда и због тога што се, као дете, недовољно радовао и недовољно играо. А „Дечји законик“? Кад сам био мали, чинило ми се да сам препуштен на милост и немилост одраслих који су ме окруживали. Кад год би ме неко увредио, или незаслужено истукао, или понизио, осећао сам се као жртва неке тешке незаконитости. Маштао сам о једном закону који би штитио децу. Верујте да сам се таквим мислима врло озбиљно носио. Нешто од тих маштарија је ушло и у овај преднацрт „Дечјег законика”, који ви, децо, кад порастете, треба да проширите и допуните…”

—–

Милован Данојлић је објавио више од 70 књига. Добитник је бројних важних награда и члан је Српске академије наука и уметности (САНУ). Живи и ради у Француској.

Мирослав Мика Антић (1932. Мокрин – 1986. Нови Сад) је остао упамћен као песник нежних речи који нас учи о љубави, детињству и животу. Родио се у селу Мокрину на северном Банату. У Мокрину је завршио основну школу. Гимназију је учио у Кикинди и Панчеву.

Прву песму објавио је 1948. године као 16-годишњак, а прву књигу песама две године касније. После матуре је радио као техничар у Народном позоришту у Београду. У Београду уписује студије словенске историје и уметности. Одлази у војску. По повратку из војске одлучује да се жени и напушта студије. Од 1951. године почиње да ради као новинар у „Панчевцу”.

Од 1954. год. започиње своју дугогодишњу сарадњу са новосадским листом „Дневник”. Био је неко време уредник ревије за џез и забаву “Ритам”, обновио је и био главни уредник часописа за децу „Невен”… Новинарство му је омогућавало да путује и у исто време пише о култури. Његови новински чланци су се великим ишчекивањем читали, а писао је и редовне чланке „Обично петком” и „Журнал Мирослава Антића”.

Прва Антићева песма „Мајка” објављена је 1948. године у часопису „Младост”. Две године касније, са осамнаест, објавиће збирку песама „Исписано за пролеће”, а потом следе књиге: „Насмејани свет”, „Плаво небо”, „Рождество твоје”, „Шашава књига”, „Концерт за 1001 бубањ”, „Издајство лирике”, „Мит о птици”… за децу „Плави чуперак”(1965), „Гарави сокак”, „Прва љубав”, „Живели прекосутра”, „Хороскоп”… роман „Степенице страха”… драмски текстови „Парастос у белом”, „Женидба на оглас”, „Отужни марш”. Ради на играним филмовима „Свети песак”, „Доручак са ђаволом” (Златна арена за сценарио), „Широко је лишће”, и документарцима „Тројица из старог Сомбора”, „Споменик”, „Хајде да растемо”…

Мика Антић је овако описивао свој живот: „Радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије. Имам и неке награде и признања. Две „Невенове“. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист „Ритам“ или уређивао Змајев „Невен“.”

Антић је био опште познат и вољен и признат песник. Живео је свој стих и био познат као боем. Антићеве песме су саткане од љубави („љубав је једини ваздух који сам удисао” ) и лепих речи („осмех је једини језик који сам разумео”).

——-

Мала библиотека је објавила играну књигу „Плави чуперак”, која садржи звучне записе низа његових најлепших песама, које чита сам Мика Антић.

Душан Петричић је рођен у Београду, али је обожавао да се претвара да је одрастао у Земуну, старом граду преко реке који је данас део Београда. Као дечак радио је све што је дечацима забрањено, али је ипак највише волео да црта.

Почео је да црта са четири године, и подржан од стране својих родитеља од тада није престао. Надахнуће је проналазио свуда, а цртање је постало његов начин споразумевања. Две књиге које су му у детињству биле веома важне су биле једна стара енциклопедија препуна слика и „Дечаци Павлове улице“, Ференца Молнара.

Током одрастања заволео је многе сликаре, а нарочито је волео Леонарда да Винчија, Дирера и Пикаса.

Душан се бави цртањем књига за децу већ дуги низ година. Тесно је сарађивао са Душаном Радовићем и Љубивојем Ршумовићем на низу веома успешних и цењених дечјих издања. Добитник је многобројних домаћих и међународних награда.

Посебно је срећан што му је хоби и омиљен посао. Младим уметницима поручује: „Прво мисли, па мисли, па мисли, мисли и мисли, тек онда цртај!“

Душко Петричић има два сина и ћерку који су већ одрасли. Постао је и деда. Живи у Београду.

——

Мала библиотека је објавила играну књигу „Никола Тесла: Прича о дјетињству“, првобитно у облику електронске сликовнице, и на данашњој страници у облику игране, прочитане, књиге. Та књига – сликовница, дипломски рад Душана Петричића, објављена је у сарадњи са писцем Душком Радовићем. Основа приче је писмо које је Никола Тесла пред крај живота написао једном детету. Мала библиотека сматра да је то најлепша сликовница на српском језику и уједно најлепша књига о Николи Тесли. Топло је препоручујемо.

Бранко Ћопић (1915-1984) један је од највољенијих писаца послератне Југославије и велики писац за децу. Рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом, у Босанској крајини. Отац му се звао Вид а мајка Соја. Пореклом су били из Лике.

Бранко Ћопић је познат и вољен због бескрајног духа, широке душе и љубави и за дете и човека. Бранко је шаљив писац али и озбиљан ковач језика, који је сачувао и најлепше у књижевности представио говор и дух Крајишника.

Бранка ће најлепше описати сам Бранко Ћопић, његовим речима:

Родио сам се 1915. у селу Хашанима, под планином Грмечом, у Босанској крајини. Родитељи су ми били земљорадници. Рођен сам, дакле, почетком првог свјетског рата. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској восци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један против другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чахуре, и чуо прве ратне приче.

Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе. Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник-добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима. Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке, ратнике.

Дјед ме водио да заједно чувамо овце. Трчкарајући са њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио. Тако ми је, на примјер, на моје питање о небу одговорио: „Небо је везано за земљу кукама и ланцима.”

Кад сам га питао да ли би се мјесец могао дохватити кад стане на ивицу бријега, он ми је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће. Тада сам ја начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ћу на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабуљама нашег комшије Лазе Угарчине. Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште, а камоли да се попнем на бријег.

Kaд сам већ био у шестој години, дали су ми да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле, брали јагоде и печурке. Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу. Ако би то спазио сеоски пољар, чувар усјева, надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима па је било батина као кише. Нарочито сам добро запамтио једног старог пољара који је волио ракију, и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара чича Лијана, главног јунака мојих ратних романа за дјецу.

Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете: „Чек’, чек’, поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.”

Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме је дјед Раде и уз пут ми обећао: „Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја, ти само вичи и ето мене одмах.” У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред. На орману, покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свог друга из клупе шта је оно. „Бостан”, каже он.

Кад је нас, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, ја казах своје име, али како ми је презиме — нисам знао. „Молим, он се зове Ћопић!”, поможе ми један ђак из другог разреда. „Зовеш ли се Ћопић?”, пита учитељица. „Не зовем” кажем ја. „Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива…” Ипак, брзо сам се навикао на школу и заволио. Ту је било толико нових другова, игара, трке у школу, из школе. Научио сам од ђака и разне подвале и смицалице и, наравно, најприје сам их опробао на свом дједу.

Учитељица нам је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналицу. Због тога се једна група ђака одметну од школе па су ујутру одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су се враћали кући као да тобож иду из школе. У томе гају начинили су читав логор: колибу, огњиште итд. Једнога дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и одведоше у школу, То је био славан догађај, о коме се дуго причало. Поједине јунаке из тога ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао сам касније у роману „Орлови рано лете“ сликајући Прокин гај и дјечаке из Јованчетове дружине. У основиој школи дошао сам и до првих књига. Истина, било их је врло мало, али сваку сам запамтио.

Дуга је то прича како сам научио да читам ћирилицу још прије поласка у основну школу, па како сам пронашао у неком сандуку једну књигу народних пјесама, па како сам се необично узбудио читајући је, па како је дјед мислио да сам се разболио зато шта сам био сав уплакан, па како… Дакле, да много не дуљим, та пјесмарица је била прва књига која ми је доспјела у руке. У школи сам, тек негдје у трећем разреду, купио од учитељице књигу „Мигуел Сервантес“. За њу сам искамчио с великом муком два динара од стрица Ниџе. (Дјед ми је већ био умро.) У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса и штампано неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Сљедећа прочитана књига била је „Доживљаји једног вука“, затим „Доживљаји једне корњаче.“ Све су биле лијепо украшене.

Читајући те књиге, био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште да сам све оно што сам прочитао замишљао живље него стварни свијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознати крајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, боље и чудесније него у обичном животу. Једном је неки мој даљи рођак добио на лутрији пакет књига. Знајући како он воли крушке, ја му однесем пуну своју школску торбу крушака, а он ми, за узврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје дотада највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме не уједоше пси, али се ипак све добро свршило: и ја и књиге читави стигосмо кући.

Велики прелом у мом животу настао је оних дана кад сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и отишао у Бихаћ, у гимназију. Настанио сам се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да више никад нећу видјети родне Хашане, да никад више нећу ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима. Много година касније те успомене на дјетињство поменуо сам у књизи „Деда Тришин млин“:

„Чим очи склопим, ја одмах видим

и поток Јапру, и врба ред,

ево и млина препуног лупе

и пред њим Триша, старина сед…“

У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и доживљаји. Ево најприје нових другова из свих околних градова и села, па и из других крајева. Чим смо се мало упознали и зближили, најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица, Чукан, Кравица, Баја-Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи надимак имао је неки наш колега Вид, кога су звали „Симон Фите, трговина пите“. Надимке су, такођер, имали и наши професори, послужитељи, полицајци итд. Један од мојих нераздвојних другова, с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљи комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу „Магареће године“.

Да имам смисла за писање, то сам најприје чуо од свог наставника српскохрватског језика.
Донесе он једног дана у разред наше ђачке свеске с исправљеним задацима, спусти их на сто и озбиљно упита: „Који је то међу вама Бранко Бопић?” Мени се одсјекоше ноге. Готов сам, помислих, сигурно ме је неко тужио због мог „лајања“. Лагано устадох и промуцах:
„Молим, то сам ја.” „Написао си врло добар задатак!” грмну он, а ја од великог изненађења и олакшања — цоц! — поново сједох у клупу, опет ми се ноге подсјекоше. Тих година прочитао сам читав низ одабраних књига које су ми препоручили моји наставници. Готово исто толико прочитао сам и разних других књига које су ми случајно до руку дошле. Међу њима је било доста петпарачке књижевности, али ја сам и то халапљиво гутао. Чак ми се понекад чинило да су те књиге боље од оне праве, умјетничке литературе, а тек сам касније почео уочавати разлику између њих. У првом разреду гимназије написао сам и своју прву пјесму. Једног дана, послије обилне кише, ја се склоним у ћошак учионице и почех да пишем пјесму о минулој киши:

„Над градом се облак вије,

из облака киша лије“…

Послије те пјесмице почео сам да пишем пјесме у прози, јер ми је то, чини ми се, лакше ишло од руке. Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио сам 1928. у омладинском часопису „Венац“. Био сам тада у четвртом разреду гимназије, имао сам готово четрнаест година. По завршетку ниже гимназије уписао сам учитељску школу у Бањој Луци. Опет сам се настанио у интернату. У томе новом интернату, међу старијим и одраслијим друговима, било је много живље и занимљивије. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. Осим тога, у интернату је излазио, у једном примјерку, писан руком, недељни хумористички лист „Зембиљ“, а у нашем разреду, у школи, сличан лист под насловом „Огледало“. Наше „Огледало“ било је још и украшено, и то чак и сликама у боји. Радио их је наш разредни колега, данашњи академски сликар Милош Бајић. Наравно, ја сам био ревностан сарадник оба листа. Објављивао сам у њима шаљиве пјесмице, анегдоте и чланчиће. Многи су ми због тога пријетили батинама, а нарочито мој стари друг још из ниже гимназије, Душан Дивјак, својеглави Де-Де-Ха из „Магарећих година“.

Сјећам се како ми је тешко полазило за руком да „саставим“ своју прву причу. Описи природе у самој причи ишли су ми глатко, јер сам њене љепоте осјећао још из дана дјетињства, али нисам познавао људе, нисам још почињао да их озбиљније посматрам. Тек онда кад се код мене пробудило живље интересовање за људе око мене и за њихов живот, и моје је причање постало течније и увјерљивије.

Тих година нарочито су ми били прирасли за срце од наших писаца огорчени бунтовник Цанкар и снажни револуционар Крлежа, а од страних писаца Максим Горки, велики и неуморни човјекољубац. По завршетку учитељске школе уписао сам се на Филозофски факултет у Београду. Тада почињем озбиљно да се бавим књижевним радом. Током четири године студија редовно сам објављивао у дневном листу „Политици“ кратке приче из живота крајишких сељака. Један дио тих прича објавио сам прије рата у збиркама „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. У тим својим причама описивао сам људе свога краја које памтим још од најранијег дјетињства: свог дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, Цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке. Шарен је и занимљив био тај свијет мојих јунака.

Научили моји сељаци да их, кажу, „мећем у новине“, па ми неки пријете, други се смију, а неки се, опет, ућуте кад ме виде и све шапућу: „Не говори ништа пред њим јер ће те одмах метнути у новине, па пуче грдна брука!” „Мотиком би њега требало негдје из мрака”, препоручивао је понеко. Током студија почео сам да пишем и приче за дјецу. Описивао сам доживљаје разних животиња, све од лептирова па до медвједа. Те приче објављене су у књизи „У свету медведа и лептирова“.

Године 1941. отишао сам у партизане и тамо остао све до ослобођења радећи, углавном, на културно-просвјетном раду. Током читаве народноослободилачке борбе трудио сам се да што више видим, чујем и запамтим од свега онога што се око мене догађало тих славних дана. Гледао сам своје школске другове, комшије и познанике, дојучерашње чобане, сељаке, раднике и ђаке како преко ноћи израстају у ратнике, хероје и у команданте народне војске. Гледао сам нашу распјевану младост како се бори и гине за слободу родне груде, за спас човјечанства од фашистичког мрака и ропства.

Видио сам толико битака, упознао безброј смјелих бораца, хероја, делија, племенитих људи, пожртвованих мајки, славних митраљезаца, бомбаша, курира, партизанских кувара, минера, коњоводаца. Једнога дана, у четвртој непријатељској офанзиви, упознао сам и једног необичног митраљесца према коме сам, касније, обрађивао лик свог јунака Николетине Бурсаћа.

Послије ослобођења Београда постао сам први уредник дјечјег листа „Пионири“ и тај сам посао радио више година. Живим у Београду и бавим се књижевним радом. У годинама послије ослобођења написао сам већи број књига, претежно с мотивима из рата. Написао сам досад романе „Пролом“, „Глуви барут“, и „Не тугуј, бронзана стражо“. Затим збирке приповједака „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Љубав и смрт“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Горки мед“, „Свети магарац“, „Људи с репом“ и збирке пјесама „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“.

За дјецу сам написао романе „Орлови рано лете“, „Славно војевање“, „Битка у Златној долини“ и „Магареће године“, затим збирке прича „Приче партизанке“, „Вратоломне приче“, „Приче испод змајевих крила“ и „Доживљаји мачка Тоше“, а од збирки пјесама „Чаробна шума“, „Армија, одбрана твоја“, „Паризанске тужне бајке“, „Вечерње приче“, „Деда Тришин млин“ и „Несташни дјечаци“.

——-

Мала библиотека је објавила играну књигу „Јежева кућица”, књигу „Магареће године”, и приче „Доживљаји мачка Тоше”.

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864) творац је савременог српског језика. Био је књижевник, неуморни сакупљач народних песама и првог српског речника. По свом укупном утицају Вук је свакако међу најзначајнијим личностима српске књижевности и повести уопште.

Вук је учио да чита и пише код рођака, након тога школовање је наставио у Лозници, потом у манастиру Троноша код Шапца. Године 1804. одбијен му је упис у гимназију јер је са седамнаест година био престар. Пред почетак Првог српског устанка радио је као писар код Ђорђа Ћурчије, церског хајдука. Услед болести ноге боравио је на лечењу у Новом Саду и Пешти али се године 1810. вратио у Србију, да ради као учитељ у основној школи.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини. Ту је блиско упознао вођу неготинских устаника, Хајдук Вељка Петровића, о чијем животу је писао.

Након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, покренуо борбу за промене у ћириличном писму и за увођење народног језика у књижевност.

Вук је остварио огроман утицан на српски језик путем сакупљања тада живе и живо присутне усмене грађе народног језика и народне спознаје. Међутим, промене које је успео да спроведе при упрошћавању писма и потпуног раздвајања од славеносербског језика, нису опште признате као повољне. Наиме, сматра се да су потискањем славеносербског значајно знање и богатство језика пропали, а савремени језик трајно осиромашио. О овоме рецимо говори Светислав Басара у свом есеју “Два века Wоока”.

Мала библиотека је објавила неколико дела које је сакупио или написао Вук Караџић. Осим епских песама објавили смо и приређено издање “Житија Хајдук Вељка Петровића”, у облику игране књиге.

Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 20. октобар 1864. — Београд, 19. јануар 1938.), српски је књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург, позоришни управник и дипломата. Рођен је октобра 1864. године у Београду, од мајке Љубице и оца Ђорђа, угледног трговца житом. Имао је три брата и сестру Анку (удату Живадиновић). Приликом рођења дали су му хеленско име Алкибијад. Отац му је рођен у Солуну, а када је мало одрастао, са мајком, Нушићевом бабом, је прешао у Србију. Пошто отац по рођењу није наследио презиме, у знак поштовања, отац је преузео презиме од Герасима Нуше, трговца код кога је радио и који се о њему старао као о сопственом детету.

Када је одрастао Нушић је безуспешно покушавао да истражи очево порекло, путујући по Македонији (око Преспанског језера), одакле му је родом била очева мајка. О свом пореклу је записао: „Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени арнаутскога и влашкога и српскога.” У породици је био изузетак, једини је показавши склоност ка књижевности. Свој велики дар за позорницу објашњавао је тиме да су код нас само Цинцари имали такав велики дар и као пример навео: Јована Стерију Поповића, Диметрија Деметра и себе. Прве радове потписивао је крштеним именом. На студије у Великој школи у Београду, уписао се као Алкибијад Нуша, али је за време студија променио име и презиме у Бранислав Нушић.

Детињство је провео у Смедереву, где се породица преселила, због очевих трговачких послова. У Смедереву је завршио основну школу и прва два разреда гимназије, почео да пише своје прве песме и први пут се сусрео се позориштем. У граду је гостовало путујуће позориште Михаила Димића. По одласку у Јагодину позориште је све сценске украсе оставило у кући Нушићевог оца. Млади Алкибијад је те украсе искористио да оснује своје позориште. Тада је, са тринаест година, за потребе свог позоришта, приредио своју прву шаљиву комедију под називом „Риђа брада“.

У Београду, као ђак четврте године Реалке (гимназије), премљен је у ђачку дружину Прве београдске гимназије „Нада“. Своје прве радове објавио је у „Голубу“, омладинском листу, покренутом 1879, а нешто касније и листовима „Нада“ и „Забавник за омладину“ (1882). Годину дана је студирао права на Универзитету у Грацу, где је положио општа права и историју српског народа. Због недостатка средстава се вратио у Београд и на крају дипломирао на Великој школи (1888). У Београду је имао широк круг пријатеља, а међу најбоље је спадао Војислав Илић.

Док се 1885. године налазио на одслужењу војног рока избио је српско-бугарски рат, у коме је учествовао, као добровољац. По завршетку рата вратио се у Београд. Његова прва књига, објављена 1886. године, биле су „Приповетке једног каплара“, из српско-бугарског рата. Због песме „Два раба“ Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“ и осуђен на две године затвора. После повлачења краља Милана је помилован.

Одмах по завршетку школовања (1888), пошто је одлежао годину дана у затвору у Пожаревцу, примљен је у државну службу у Министарству иностраних дела. Десетогодишњи чиновнички рад у спољњим пословима започиње 1889. године, као писар у Битољу, а завршио је као вицеконзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини, тада још увек крају Османског царства. Као српски чиновник спољњих послова, Нушић је највише времена провео у Приштини. Био је веселе природе и за свакога је имао погодну реч, због чега је био омиљен. Нушић људе није само дочекивао на радном месту, већ је ишао међу њих. Људи су га дочекивали пред школом, црквом или су га сретали на улици. Улазио је у кафане да попије и тамо је могао све да види и чује. Са женом је одлазио фијакером у обилазак, на свадбе, чак и када не би био позван, а његово присуство, за домаћина је значила велику част.

Оженио се 1893. године у Битољу, са Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића. Следеће године родила се ћерка Маргита-Гита (удата Предић-Нушић). Две године касније родио се син Страхиња-Бан. Имали су и ћерку Оливеру. Дечја имена су бирана из српских народних епских песама, Маргита-Гита по Косовки девојци, Страхиња-Бан, по Страхињићу Бану, Оливера, по ћерци кнеза Лазара и кнегиње Милице. Најстарија ћерка, касније је постала јавни радник, Страхиња-Бан је погинуо у Првом светском рату, код Пожаревца (1915), као борац ђачке чете, а најмлађа, Оливера је умрла још као дете.

У Београд се вратио 1900. године, када је именован за секретара Министарства просвете и поново се посветио позоришту. Постао је драматург и управник Народног позоришта. Заменик му је био Јанко Веселиновић. Уређивао је Позоришни лист. Од венчања краља Александра и краљице Драге 1900., па до Мајског преврата 1903. краљица Драга је подржавала позоришне уметности, а Бранисла Нушић је са њом био врло близак.

Уз Јована Дучића одиграо је важну улогу у демонстрацијама за време историјске кризе 1908. године када је Аустро-Угарска присвојила Босну и Херцеговину. Јован Дучић је написао проглас „Београђани, отаџбина је у опасности!” позивајући грађане на велики збор, а Нушић је ишао по граду и држао бројне говоре. Започело је пријављивање добровољаца за рат и пријавио се међу првима. Негодовању су се придружили и ђаци, настава је обустављена, а припремљени су и захтеви, које је заједно са „војводом Савом Херцеговцем“ обученим у богату херцеговачку ношњу, са све исуканом сабљом у руци, обојица јашући на два белца и предводећи 20.000 демонстраната, пронео од Теразија до Министарства иностраних послова. Ујахао је у Министарство, где се у то време одржавала министарска седница.

Неколико месеци по оснивању листа „Политика“, постао је 1904. први сарадник Политике, и био искрен пријатељ са оснивачем Владиславом Рибникарем. У „Политици“ је уређивао рубрику „Из београдског живота“ и „Све је већ то једном било“. Нушић се потписивао под псеудонимом јеврејског мудраца Бен Акибе, писца поменуте изреке.

Година 1915. била му је изузетно тешка, погинуо му је син, у борбама код Пожаревца. Његова породица је са војском прешла у изгнанство, преко Абланије на Крф. Тада му је умро и отац, у 96. години, који је у то време живео у Приштини. Године 1915—1918. провео је у узбеглиштву, у Марсељу, Ници (као секретар Народне скупштине), Паризу и Женеви. Дешавања током 1915. године је описао по ослобођењу у својим опсежним исповестим „Деветстопетнаеста“.

Међу бројним друштвеним остварењима, кумовао је и оснивању „Кола Српских сестара” и Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по песникињи, заштитници уметности и књижевности из Дубровника у 16. веку. На његов предлог, крајем 1937. основано је „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода” или само „Рода“, претеча позоришта „Бошко Буха”. Ову идеју остварила су ћерка Гита, са мужем Миливојем Предићем, Нушићева рођака Софија, драматург са мужем Живојином Вукадиновићем. Прва представа је одржана 23. јануара 1938. Позориште је затворено је маја 1945. године од стране послератне власти, али је Гита пет година касније успела је да добије сагласност о покретању дечјег позоришта „Бошко Буха”, које је са првим представама кренуло 1951.

Нушић је постао је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) 1933., са приступном беседом „О Јовану Поповићу – Стерији“, и касније био њен секретар. Све до смрти наставио је неуморно да пише. Његова последња комедија „Власт“, за коју је успео да напише прва два чина, остала је недовршена. Умро је 19. јануара 1938. године у 73. години у Београду, у својој кући на Дедињу, окружен породицом, сестром Анком, родбином и пријатељима.

Осим прослављених представа попут „Госпођа Министарка”, „Сумњиво лице“, „Протекција“, „Народни посланик“, „Пут око света“, „Ожалошћена породица“ и низа других, вечно присутне су Нушићева „Аутобиографија”, и смехотресно дело за децу „Хајдуци”. Мала библиотека је објавила Нушићеве Хајдуке у иПад издању.