Aleksa

Мала библиотека је замишљена да буде згодан, безбедан и пробран извор речи и српског језика за децу свих узраста и њихове родитеље који живе широм света. Мала библиотека је посвећена развоју и оплемењавању језика. Мала библиотека је безбедна, лака и забавна за коришћење.

Цео садржај Мале библиотеке је вид истраживања, опита, упита у језику, па је и Мала библиотека истраживачка, радна станица и радионица.

У Малој библиотеци су сарађивали бројни вредни, паметни и спретни млади сарадници: Неда, Јово, Драгана, Сања, Горан, Јевта, Стив, Дејан, Милан, Никола, Ненад, Борко, Петар, Милош, Милена, Милош, Вук, Мрђан, Павле, Соња, Марија и бројни други којима смо свима захвални на раду и труду.

Народна епска песма је облик песништва писан од стране Срба на простору данашње Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Основни циклуси Епске песме су створени од стране непознатих стваралаца од 14 до 19. века. Епска песма у највећој мери се односи на историјске догађаје из српске историје. Преношена је од стране певача и гуслара, са колена на колено, и није записивана све до почетка 19. века када су на томе почели радити Вук Караџић и други. Највећи број песама Вук је записао од великих певача који су били живи у његово доба, посебно од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Милије, Старца Рашка. Ти певачи су не само преносили народне песме, већ их и стварали, а онима које су преносили су давали сопствени уметнички печат.

Српска народна епска песма носи собом памћање, осећање и језик. Народна гусларска песма је од неупоредивог значаја. Мала библиотека је објавила низ епских песама у облику игране књиге, где су све песме прочитане.

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 – Београд, 1. јул 2008) је био српски историчар уметности и академик, председник Српске академије наука и уметности. Рођен је 7. јула 1922. у Загребу као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић, а прадеда Данило Медаковић. Гимназију је завршио 1941. у Сремским Карловцима. Од 1942. до краја рата живео као избеглица у Београду где је радио у Музеју кнеза Павла, а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као асистент радио је на историјском институту САНУ од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV-XVII века 1954. године (штампана у издањима акдемије 1958). Потом је прешао на Филозофски факултет у Београду где је остао до пензионисања 1982. године. Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је декан Филозофског факултета, секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ.

Мала библиотека је објавила играну (прочитану) књигу Дејана Медаковића „О давном Београду”.

Јово Иванић је рођен у Сомбору 1985. године, где живи и ради. Одувек му је била жеља да се бави цртаним филмовима. Самоук је и све своје време користи да развије цртачке и аниматорске вештине. Пре сарадње са Малом библиотеком, радио је кратке анимиране филмове за личну употребу у виду честитки, и учествовао је на смотрама кратких и цртаних филмова, где је имао запажен успех и освојио је неколико награда. Упознавши се са радом Мале библиотеке, указује му се прилика да покаже своје стваралачко умеће. Стваралачке жеље су му превасходно окренуте ка уметности, и бави се још и музиком. Био је члан истакнутог Сомборског хора ‘Иувентус Цантат“, који је на најпрестижнијим светским смотрама освајао златне медаље. Тренутно пева у Сомборском Црквеном хору, чији чланови оживљавају најлепше дечије песме за Малу библиотеку. Када жели да се опусти и одмори, свира абориџински дидгеридоо.

Ивана Брлић Мажуранић рођена је 18. априла 1874. године у Огулину у познатој породици Мажуранића, која је хрватској култури дала низ знаменитих личности. Њен деда Иван Мажуранић написао је познати еп „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Један део свог детињства провела је у родном граду, а преостали у Загребу дединој кући. Удала се у осамнаестој години за др Ватрослава Брлића, угледног хрватског политичара, и од тада живи у Броду на Сави (данас Славонски Брод), граду у којем и настају сва њена дела. Светску славу и глас „хрватског Андерсена“ стекла је делима „Ваљани и неваљани“ (1902), „Школа и празници“ (1905), „Чудновате згоде шегрта Хлапића“ (1913), „Приче из давнине“ (1916), „Књига о омладини“ (1923). Умрла је у Загребу 21. септембра 1938. године.

Доситеј (Димитрије) Обрадовић је рођен 1739. или 1742. године у Чакову, српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац Димитријев звао се Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона. Отац му је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу са четворо мале деце. Мати Круна умире убрзо, око 1752. године. Деца су се растурила по породици а о малом Димитрију је бринуо један тетак. Дете је учило у месној српској школи. Како се одликовао љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са неким просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Турску, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских заноса, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије, на занат.

Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао. Димитрије је оставио занат, родбину и завичај, и јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. Фебруара 1758. године Димитрије је закалуђерен, и добија свештено име Доситеј.

Веома брзо манастирска проста свакодневница разбија младом испоснику заблуде о калуђерском светитељству. Помно читајући и размишљајући, у Доситеју се родила жеља да оде „макуд у свет, где би се могло штогод научити“. Записао је: „Та, зар би могао Златоусти овако умно, овако слатко беседити, да није учио. Мора се учити, па како било“. Почиње читати грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, жели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње па се са њима сукоби. Новембра 1760. бежи из манастира.

Преко Славоније долази до Загреба, потом учитељује у Книнском Пољу, Далматинском Косову, Боки Которској. Упознаје народни живот, лепоте чистог језика, народну мудрост. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију.

Враћа се у Далмацију, где је 1770. године завршио три списа: Ижица, Христоитија и Венац од Ллфавита. После краћег боравка у Карловцима, тада најзначајнијем духовном и умном средишту српског народа, где је живео Захарија Стефановић Орфелин, један од најпросвећенијих Срба свога доба који га је подстакао да иде у свет и стиче знања, отиснуо се у Немачку и доспео у Хале. Универзитет у овом граду био је носилац идеја просвећености. Доситеј се уписује на универзитет где слуша филозофију. Напуштајући Хале, одбацио је свештеничку одору, заменивши је грађанским оделом.

Проводи значајан број година у Лајпцигу, Бечу и потом у Трсту. Године 1783 у Лајпцигу, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. У њему је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и свој живот пропратио мислима о потреби образовања и науке. У Лајпцигу је штампао: Писмо Харалампију (1783), Живот и прикљученија (1783) и Совјети здраваго разума (1784). У Бечу је штампао Басне (1788), као и Собраније разних наравоучителних вешчеј (1793).

Доситејев живот из основа се изменио када је избио Први српски устанак. Тада је боравио у Трсту, где је по други пут доспео 1802. године на позив српских трговаца. Тршћански трговци су му наменили 2.000 форинти годишње да учи српску децу и ствара своја дела. У Венецији је штампао књигу Етика или философија наравоучителна (1803). На прве вести о дизању устанка 1804. године, Доситеј, који је у тршћанској средини уживао велики углед, организовао је прикупљање помоћи устаницима.

Одушевљен победама устаника, Доситеј је испевао надалеко чувену песму Востани Сербие. Широм Српства, чули су се стихови: „Востани Сербије, мати наша мила! И постани опет што си прије била! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе и острови мора.“ Своме народу Доситеј је предвидео завидни успон. Прошао је многе земље, упознао многе људе, и баш због тога био је уверен да од Срба „изабраније нације неће бити“; само кад наука и просвета дођу међу њих. Није протекло много времена, када се Доситеј одлучио да пређе у Србију: „Ако Бог да такво добро измењеније ствари у Србији, као што нас новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао“.

У Београд је дошао 1807. године, пошто је претходно обавио низ значајних послова за устаничку Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете. Подизао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. Одмах по постављењу отпочео је темељни рад на отварању не само основних него и средњих и стручних школа. Већ крајем 1807. године, у Београду је отворена дворазредна гимназија.

Године 1808. покренуо је отварање Велике школе, која ће прерасти у универзитет. На свечаности уприличеној тим поводом, истакао је да после турског ропства „ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевног, то јест од незнања и слепоће ума“. Велика школа је била мешавина правног и филозофског факултета, са предметима из војне академије и богогословије. Две године касније, Доситејевим залагањем, у Београду је отворена и Богословија.

У књижевном раду, Доситејева главна мисао је: „бити користан своме народу”. Он не ставља себи у задатак да у својим књигама изражава себе, да ствара особена дела, која ће му обезбедити славу. Као што у његовим очима наука није сама себи циљ, тако је и књижевност само једно средство општег напретка.

Доситеј се борио за описмењивање српског народа и за слободу Србије. За живота су му указиване бројне части. Вожд Карађорђе га је назвао Родољубом народа свога. Занимљива је и његова појава: његова природа и особине поклапају се са мислима које је проповедао и књигама које је писао. Био је тих, кротак, добродушан човек, са јаким унутрашњим животом. Доситејево завештање је: „Научи од мудријега, то ти је велика корист. И научи другог колико можеш: то ти је велика задужбина“.

Доситеј Обрадовић је преминуо 1811. године у Београду. Сахрањен је у Саборној цркви.

—-

Мала библиотека је објавила „Доситејеве басне”, Доситејев приређен превод Езопових и других басни. Књигу смо објавили у облику „игране књиге”, која садржи осамдесет четири звучна записа прочитаних прича.

Алан Александар Милн (18. јануар 1882 – 31. јануар 1956) је био енглески писац најбоље знан по својим књигама о меди Вини Пу-у и дечаку Кристоферу Робину. Милн је био признат песник и позоришни писац, али је слава Вини Пуа засенила сва његова друга дела.

Књиге о Вини Пу-у су посвећене Милновом сину а надахнуће долази из прича које је Милн саткао из дечаковог живота поред шуме у Енглеској и лутака са којима се играо. Једине две књиге Александра А. Милна о Вини Пу-у су Вини Пу и Кућа на Пуовом углу.

Мала библиотека је објавила обе књиге, у изузетном преводу Луке Семеновића (по нама далеко најбољем преводу Винија на српски језик). Играна књига Вини звани Пу је доступна на страницама Мале библиотеке. Књигу је за нас прочитао млади Раде Ћосић. Звучни запис је укупног трајања 3 сата и 30 минута. Обрада звука Мала библиотека.

Рудолф Ерик Распе (1736 – 1794) био је немачки библиотекар, писац и научник, кога и сам његов животописац назива ‘преварантом’.

Распе је најбоље знан по својој збирци прича: Невероватне догодовштине Барона Минхаузена. Минхаузен је књижевна личност, али заснована на стварном човеку. Карл Фридрих Хијероним Минхаузен се родио у Боденвердеру 11. маја 1720. године, а умро у истом граду 22. фебруара 1797. године. Минхаузен је волео да силно претерује и и измишља приче о свом ратовању у Русији. Он је као немачки барон са непуних двадесет година приступио руској војсци и са њима се борио против Турака. По повратку у родну Немачку измишљао је и причао невероватне пустоловине током свог боравка у Русији, о летењу на Месец и свом великом јунаштву.

Распе је забележио неке од ових прича, и потом их објавио делом у новинама и у облику књиге у Оксфорду, Енглеској.

У српском језику каже се да неко ‘лаже к’о Минхаузен’, или пак, необавезно, да ‘баронише’.

Милутин Миланковић (1879 – 1958.), астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 28. маја 1879. у угледној породици.

О својим прецима, у родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже: „Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковићима, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадедом Тодором, који је свршио правне науке, а школовао и своје синове”. Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета, из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо дјеце, од којих је троје умрло у дјетињству и раној младости, а дуговјеки су били само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог.

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њезино окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште. Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овдје ће пресудну улогу у његовом животном опредјељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ. Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, гдје за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта успешан дотадашњи посао грађевинског стручњака и прихвата мјесто ванредног професора примјењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ. Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, гдје почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских савјетника и народних трибуна, проналазача и филозофа.