Aleksa

Михајло Пупин (27. септембар/9. октобар 1854 – 12. март 1935) рођен је у Идвору у Војводини, тадашња Аустро Угарска, данас Србија, од оца Константина и мајке Олимпијаде. Био је научник, проналазач и професор на Универзитету Колумбија. Добитник је Пулицерове награде (1924. године) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“. Михајло Пупин је током свог научног рада дао значајне закључке вазне за поља вишеструке телеграфије, базичне телеграфије и телефоније, рентгенологије и електротехнике. Заслужан је за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних признања, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Основну школу и нижу гимназију Мирјана Вукмировић (1938-2015) завршила је у родном месту, сремском селу Мартинци, вишу гимназију у Сремској Митровици, а Филолошки факултет, у првој генерацији Опште (светске) књижевности са теоријом, у Београду. На постдипломским студијама, у Београду и на Сорбони, проучавала је проблем слободе у књижевном делу Жан-Пола Сартра.

Мирјана Вукмировић је писала есеје и критике. Две књиге: О царским потајним ушима и Избор по сродности чекају код издавача. Превела је са француског језика шездесетак књига различитих жанрова: стихове Аполинера, Сандрара, Сен-Пол-Руа, Валерија Ларбоа, Едмона Жабеса, Алена Боскеа, Филипа Жакотеа и других, дела П.-Луја Куријеа, Пијажеа, Лефевра, Пјера Корнеја, Балзака, Сартра, Симоне де Бовоар, Маргерите Јурсенар, Симоне Веј, Сандрарову прозу, Р. Гијоа, Ж. Кесела. Л. Пергоа, П. Даниноса, Марсела Пањола, Сент-Егзиперија, Ролана Годеа и других, а са руског неколико стотина стихова Марине Цветајеве. За превод целокупне поезије Блеза Сандрара – Из целог света у срце света, СКЗ, добила је награду „Милош Ђурић“, за најбољи превод објављен у Србији 1990. године, „Сергеј Сластиков“ – за Сандрарове Мале црначке приче за децу белаца, најбољи превод књиге за децу 1992, 1995. БИГЗ-ову награду за преводе Сандрарових Истинитих прича и Укорењивања Симоне Веј и 2003. Награду за животно дело коју додељује Удружење књижевних преводилаца Србије за целокупан преводилачки рад.

Заступљена је у неколико антологија. Песме су јој преведене на више језика. И сама је начинила избор наших песникиња, чије су песме, заједно са бугарским и македонским, објављене 2003. на бугарском језику под насловом Придавам форма на копнежа, као и изборе из поезије белгијске песникиње Лилијане Вутерс (Угарак, Пасош за свет) и француског барда Ива Бонфоа (Од ветра и од дима, Недовршиво). Припремила је антологију француске поезије XX века.

Мала библиотека је објавила дивне преводе Мирјане Вукмировић: Мали принц (А.Е.Егзипери), Коњ аплаудира (Ален Боске) као и њену изузетну збирку песама (за одрасле), Сонети за губитника. Мирјана нам је прочитала све песме из обе збирке песама. Њено веома лепо, осећајно читање чине ова дела изузетним и нас на њих веома поносним.

Јован Јовановић Змај рођен је у Новом Саду 1833.године, а умро 1904. у Каменици. Био је лекар. Студирао је медицину у Пешти и службовао у разним местима од Новог Сада до Загреба. Војводина је у то време била знатно развијенија од Србије, и средиште развоја српског језика, културе и уметности. Почиње да пише веома рано, још као ђак и студент. Бављење књижевним стваралаштвом проширио је на уређивање сатиричних и дечјих часописа и листова Комарац, Јавор, Змај (по коме добија надимак), Жижа, Илустрована ратна хроника, Стармали. Најдуже је уређивао Невен, најважнији дечји лист српске књижевности. Био је срећно ожењен и у браку имао петоро деце. За кратко време му умиру и деца и жена, што ће знатно утицати на његово песништво.

Често је у листовима које је уређивао морао све послове радити сам: био је уредник, главни сарадник, цртач, продавац, поштар… Змај је био човјек невиђене снаге и речитости. Змај је покретач, зачетник нашег песништва за децу. Непоправљиви, вечити дечак Змај, знао је да заигра душом, умео је да наслика децу са љубављу, одушевљењем и разумевањем оца. Дао нам је безброј једноставних, лепих стихова певајући непосредно, из душе која је дубоко познавала и искрено волела.

У Змајевим песмама детињство као чаролија све што дотакне претвара у игру и машту. Змај је први дечји песник на српском језику, и истовремено претеча данашњег савременог песништва за децу. Певајући за децу Змај је створио речи без значења, кованице, каламбуре, речи-варке и изразе које ван света Змајеве песме не постоје: ”лаждипажди”, ”билбилити”, ”Јутутун”, ”јухахаха”…

Бора Ћосић, у збирци „Дечја поезија српска” oдаје одговарајућу пошту Змају: „Јовану Јовановићу-Змају припада још увек највише место у српском дечјем песништву, без обзира на то што исто мисле већ педесет година његови брзоплети критичари. Змај је умео, у средини ментално још сасвим „невиној“, без икакве педагошке традиције да васпостави однос према младом читаоцу, недвосмислено савремен. Њему припада заслуга за већину данашњих маштовитих подвига дечјег песништва: „клепалачком“ и одвећ мелодиозном фразом он је исцртао зачуђујуће и парадоксално немелодиозне, запрепаштујуће и ирационалне садржаје, а његова увек будна „дидактичка“ свест користила је своју „васпитачку“ улогу за нове примере смешнословља, зачараности и фантастике. Његов значај утолико је већи што су те луде и заносно „нестварне“ приче никле из оквира и за потребе малограђанске дечје собе, простора толиких, будаласто сречених, кандираних кобајаги-дечјих произведенија насталих после Змаја. Рођена из превода и прераде грађанске песме за децу (углавном, немачке), Змајева дечја песма не само што је надмашила првотне своје узоре, већ је остала основна, зачетничка, права савремена дечја песма српског језика.”

—–

Мала библиотека је са поносом објавила играну књигу Змајевих одабраних песама за малу децу, „Ђиха, ђиха”.

Стефан Митров Љубиша (29. фебруар 1824 – 23. новембар 1878) је био српски књижевник из Боке которске.

Стефан Митров Љубиша је рођен у Будви, у Паштровићима, последњег дана фебруара 1824. године. Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева.

Митар Љубиша, отац Стефанов, а син Лукше, тајника опћине паштронске, провео је мал’ не читав свој век на мору, био је поштен и разборит човек. По очевој смрти остао је Стефан на танком имању, на старој матери и на млађој сестри. Јединац у мајке, Стефан је био пропуштен и прохирен. Приспио четрнаестој години, није знао готово ни азбуке, јер у то вријеме у родноме му граду није бивало уредне школе, а ону која је била Стефан је мало или нимало походио. Но оставши сираком, одаде се живо к науци, таквим успехом да га видимо самоука постати г. 1843, тајником опћинским у Будви.

Љубиша се борио да уведе народни језик у јавни живот и борио се за равноправност вера, односно да се укине полицијска наредба по којој је била принуђена већина православнијех Бокеза да слави католичке празнике.

Током знатног политичког рада, Љубиша није пропуштао да се бави народном књигом. Иако, о својој спознаји српског језика он сам каже: „Док се нисам оженио, много сам се мало осврћао на народну књигу. Глава пунана италијанскијех и францускијех писама, није никако могла приљубити своју влаштиту књигу. Пошто се ожених (са Софијом, кћери Јока Петрисавова Ћеловића Ришњанина) чести женини прекори нагнају ме да завирим и у нашој књизи. Оплијени ме и зачари богаство и изворна мудрост народнијех умотворина. Изучим матерњи језик, омили ми се и уљубим оно што сам прије мал не презирао.”

Љубишине приповетке се одликују неисцрпним богатством народнијех изражаја и пучког краснорјечја, покузујући да Љубиша није учио српског језика из књига, већ устију народа нашега на југу, где је матица и ковница пучких умотворина.

Љубиша је све своје књижевне радове написао током последњих десет година живота. Љубиша сам каже: „Видећи грдни расап што се по штампи чини лепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох и ја нешто да пишем, као неки просвјед, противу таквог језика. Да ли ћу нешто успјети, бојим се љуто!” Најважније Љубишине приповетке су: „Лажни цар Шћепан Мали”, „Кањош Мацедоновић”, „Поп Андровић”, „Продаја патријаре Бркића”, „Крађа и прекрађа звона”, „Причања Вука Дојчевића”, „Скочидјевојка”.

Године 1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру. Смрт га је (23. новембра 1878) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.

Исак Башевис Сингер (1902. – 1991.) је великан одрасле и дечје књижевности двадесетог века. Посебно надахнуће пронашао је у народној уметности, причи и речи јеврејског народа, древним списима и Библији. Мала библиотека је објавила Сингерову причу „Мазл и Шлимазл, или млеко од лавице” у облику игране књиге.

Сингер је био је пето од шесторо деце, од којих је четворо преживело детињство. Његов отац, био је рабин, а његова мајка, ћерка рабина, била је домаћица која је била била писмена на јидишу. Његова сестра Хинде је патила од епилепсије и депресије а његов брат Израел је такође био писац. Обоје су играли истакнуте улоге у његовом животу и били му основа за бројне измишљене ликове. Отац му је умро 1929. Његов млађи брат Мојше, једини син који је остао православни Јеврејин, и његова мајка, умрли су у Помору.

Сингер није добио световно образовање. Отац га је подучавао јеврејском закону, а мајка Библију. Ишао је у православну верску основну школу, а од 1921. похађао рабинску богословију у Варшави, али је није довршио. Био је самоук ђак немачког и пољског као и философије. Иако је престао да прати Јеврејске верске налоге, задржао је веру у Бога. Свој приступ сажимао је овако: „чиним све у својој моћи да избегнем чинити зло“.

Први светски рат растурио је породицу. Израел се сакрио да би избегао војсну обавезу; Хинд се удала за резача дијаманата и преселила се у Низоземску; а Сингер је са мајком и Мојшеом отишао у Билгорај како би избегао глад у Варшави. У селу Билгорај се удубио у народну уметност.

Сингер је писао успешно за одрасле, али и за децу. Почео је да пише књижевност за децу када су га замолили да напише приче о Хануки, кључном јеврејском празнику. Збирка „Јарац Златех и друге приче”, објављена је 1966. године. Надахнуће је једноставно приповедања Библије, за коју је Сингер рекао да наглашава догађаје и описе ликова без испитивања. Уследили су ”Страшна гостионица”, и ”Мазел и Шлимазел или млеко од лавице”, потом „Када је Шлемијел отишао у Варшаву и друге приче”. Године 1969. објављене су „Приче дечака који одраста у Варшави”.

Када је 1978. године добио Нобелову награду за књижевност, Сингер је у свом говору рекао следеће везано за писање за децу:

„Постоји пет стотина разлога зашто сам почео да пишем за децу. Да уштедим време навешћу само десет. Број 1) Деца читају књиге. Децу баш брига за стручна мишљења. Број 2) Деца не читају да би пронашла себе. Број 3) Деца не читају да би се ослободила кривице, да утоле жеђ за побуном или да се ослободе отуђења. Број 4) Деци је психологија безначајна. Број 5) Мрзе социологију. Број 6) Не покушавају да разумеју Кафку или Финеганово буђење. Број 7) И даље верују у Бога, породицу, анђеле, ђаволе, вештице, гоблине, смисао, јасноћу, тачке, зарезе и друге такве застареле ствари. Број 8) Деца воле занимљиве приче, а не водиче, тумачења и објашњења у потпису. Број 9) Када је књига досадна, деца отворено зевају, без имало стида и страха од надређених. Број 10) Деца не мисле да њихов омиљени писац има моћ спасити човечанство. Такве детињасте мисли могу доконати само одрасли.”

Наводимо овде и Сингерово проширено Размишљање везано за децу, њихово читање и дечју књижевност: „Да ли су деца најбољи оцењивачи књижевности?”, првобитно објављено у Чикашком времену:

„Деца су најбољи читаоци праве књижевности. Одрасли су опчињени великим именима, цитатима и рекламом. Стручни оцењивачи књижевности, који се заправо баве друштвеним питањима, убедили су читаоце да, ако роман не покушава да узрокује друштвену промену, оно и нема вредности. Стотине професора убеђују студенте да су само писци којима су потребна подробна објашњења и безбројна тумачења велики умни ствараоци нашег времена.

Деца не подлежу оваквој врсти убеђивања. Деца и даље воле јасноћу, смисао, па чак и такве застареле ствари као што су тачка и зарез. Штавише, млади читалац захтева праву причу, са почетком, средином и крајем, онако како се се приче причале хиљадама година.

У нашем времену, када је приповедање постало заборављена уметност, замењена јефтиним друштвеним наукама и петпарачком психологијом, дете остаје независтан читалац који се ослања само на сопствени укус. Велика имена и разни закономерци детету ништа не значе. И сутра, када данашња књижевност за одрасле буде сасвим заборављена, књиге за децу ће оставити траг приповедања, смисла, вере у породицу, у Бога и у људскост.

Када седнем да пишем причу, за почетак морам добити примисао, о чему пишем. За децу се не може писати оно што неки стручни оцењивачи зову „крајичком живота“. Те такозване кришке живота су досадне чак и одраслима. Морам осетити унутрашњу жељу, жар да испричам причу. Понекад поседујем примисао, али ми недостаје жеља да њом носим. Записао сам тако стотине примисли које никада нећу користити јер ме баш и не занимају.

Коначно, морам бити убеђен — макар то био привид — да сам једини који може да исприча баш ту причу. То мора бити моја прича. Треба да одрази моју сопственост, моје особине, мој начин гледања на свет. Ако су ова три услова присутна, писаћу. Ово важи једнако када пишем за децу или за одрасле.

Неким лошим књигама недостају ова три услова. Немају приче за испричати, у њима нема страсти и немају стварну везу са писцем. Пошто деца воле јасноћу и смисао, можда ћете се запитати како могу да пишем о натприродном, што се привидно чини да није није ни јасно ни смислено. Смисао и стварност, две су различите ствари. Писац може писати смислено о натприродном и бесмислено о свакодневном.

Деца су по природи склона натприродном. Они верују у Бога, у ђавола, у добре и лоше духове и у све врсте чаролије. Ипак, захтевају истинску доследност. Често постоји велики смисао у вери, а мало смисла у богатству стварима. Они који тврде да се свет сам створио често су људи без поштовања према разуму.

Занимљиво је да многи писци који дижу нос на приче натприродног пишу ствари за децу које нису ништа друго до чисти хаос. Постоје књиге за децу где једна реченица нема везе са другом. Ствари се дешавају произвољно и насумично, без икакве споне са сазнањем и мислима детета.

Не само да такво писање не забавља дете, оно штети његовом начину размишљања. Понекад имам осећај да такозвани напредни писци за децу покушавају да припреме дете за Финегане Џејмса Џојса или друге сличне загонетке које неки од професора толико воле да објашњавају. Уместо да им помогне у размишљању такво писање сакати дечји ум.

Кажимо то овако – натприродно, да; глупости, не. Народна уметност има кључну улогу у књижевности за децу. Беда савремене књижевности за одрасле је у томе што се потпуно одвојила од народног. Бројни савремени писци су изгубили своје корене. Не припадају и не желе да припадају. Плаше се да их назову уско племенским или родољубивим. У ствари, књижевности и нема без корена. Не може се писати маштовито о човеку уопште. У књижевности, као и у животу, човек мора бити одређено лице. Појединац има своју стварну и своју духовну адресу.

Што је писац више укорењен у свом окружењу, то га људи више разумеју; што је родољубивији, постаје светскији. Када сам почео да пишем приче из своје збирке „Јарац Златех”, знао сам да ће те приче читати не само јеврејска деца већ и нејеврејска деца. Описао сам јеврејску децу, јеврејске мудраце, јеврејске будале, јеврејске младожење, јеврејске невесте. Догађаји које сам испричао нису се десили на ничијој земљи, већ у малим градовима и селима које сам добро познавао и где сам одрастао. Моји свеци су били јеврејски свеци, а демони јеврејски демони.

Многе данашње књиге за децу немају домаћу боју, никакву природну лепоту. Писци се толико труде да буду међународни – да произведу причу која се мора допасти свима – па се на крају никоме не допадају. (Узгред, Библија, посебно Књига Постања, врви од прича за децу. Све кратке, јасне, дубоко укорењене у свом времену и тлу. То је разлог њихове неограничене привлачности.)

Без народног и дубоког корена на одређеном тлу, књижевност опада и нестаје. Ово важи за сву књижевност у свим временима. На срећу, књижевност за децу је и дан данас више укорењена у предању него књижевност за одрасле. То јој даје посебну важност.

Поједини писци седну да пишу књигу, не зато што воле причу, већ што су заљубљени у поруку коју она носи. Не недостаје нама порука. Никада их није недостајало. Када би све поруке нестале и осталео нам само десет заповести, било бих их довољно и за садашњост и будућност. Невоља није у недостатку порука, већ што одбијамо да их поштујемо.

Писац слабог дела, чија су порука мир, једнакост и сличне врлине чини нам слабу услугу. Све смо то већ чули и чућемо у уводницима новина, у проповедима, па и од дипломата држава силника. Мноштво писаца црпе сопствено књижевно постојање кроз праведне поруке. Књижевности су потребне добро сачињене и маштовите приче, а не устајале поруке. Свака добра прича садржи поруку коју ће читаоци чак и ако није очигледна пре или касније открити. Још не знам поруку Толстојевог „Рата и мира”, али је сјајна књига. Права прича има много тумачења, мноштво порука, брдо виђења. Догађаји никада не застаревају; виђења су понекад од почетка већ устајала.

Када сам био дете, било ми је драго што су ми причале исте приче које су чули моји отац и деда. Деца мог времена нису читала приче о пачићима који су упали у котлове супе и постали глинене жабе. Волели смо приче о Адаму и Еви, Потопу, људима који су изградили Вавилонску кулу, божанским пустоловинама Аврама, Исака, Јакова, Јосифа. Учили су нас да се никада у потпуности не ослањамо ни на ког закономерца. Покушали смо да пронађемо надахнуће и доследност у Божјим законима и Његовим заповестима. Много зла које се дешавају данас, производ су читања лоших дела у школским данима.

Откако сам почео да пишем за децу разговарао сам са много деце, читао им приче и одговорио на стотине њихових питања. Увек ме чуди да деца поседују исту љубопитљивост као и одрасли: „Како сте добили идеју за књигу? Да ли је то измишљено или узето из живота? Колико вам је потребно да напишете књигу? Да ли користите приче које су вам причали мајка и отац?” Без обзира колико била мала, деца су дубоко заокупљена такозваним вечитим питањима: Ко је створио свет? Ко је створио земљу, небо, људе, животиње? Деца не могу да замисле почетак или крај времена и простора.

Деца размишљају и премишљају питања као што су правда, сврха живота, разлог патње. Често им је тешко да се помире са идејом да се животиње кољу да би их човек могао мацати. Они су збуњени и уплашени смрћу. Не могу да прихвате чињеницу да јаки треба да владају слабима.

Одрасли су одлучили да нема сврхе постављати питања и да треба прихватити чињенице таквима какве јесу. Дете је и даље и философ и боготражитељ. Деци увек предлажем да читају Библију. Библија не нуди све одговоре, али се бави многим важним питањима. Она нам говори да постоји Бог који је створио небо и земљу. Осуђује Каиново убиство Авеља. Говори нам да су зли кажњени а да су праведни, иако много пате, награђени и вољени од Свемогућег.

Да могу, објавио бих историју философије за децу, где бих једноставним језиком пренео основне идеје свих философа. Деца, која су веома озбиљни људи, пажљиво би читала ову књигу. У наше доба, када књижевност за одрасле опада, добре књиге за децу су једина нада, једино уточиште. Многи одрасли читају и уживају у дечијим књигама. Пишемо не само за децу, већ и за њихове родитеље. И они су озбиљна деца.”

Алан Боске, рођен Анатол Биск (28. март 1919. Одеса, Украина – 8. март 1998. Париз), је био Француски песник. 1925. године његова породица се преселила у Брисел, где је студирао на Бриселском универзитету, и потом На Сорбони, у Паризу. Мобилисан је 1940. и борио се у Француској војсци. 1942. године је са породицом избегао у Њујорк, где је прво помагао у уређивању часописа Глас слободне Француске, а потом био добровољац у америчкој војсци током рата. Током рата је постао амерички држављанин, као и држављанин Француске од 1980. године.

Вилијам Шекспир (26. април 1564. – 23. април 1616.) се сматра за највећег писца на енглеском језику. Вилијам се родио и живео је у Стратфорду на реци Ејвон. Имао је три млађа брата и две млађе сестре. Отац му је био произвођач рукавица који је касније постао градоначелник Стратфорда. Када је Вилијам имао 18 година, оженио је Ен Хатавеј, жену осам година старију од њега. Имали су троје деце, Сузану, Хамнета и Џудит. Не зна се како је издржавао своју младу породицу. Неки научници мисле да је био учитељ. Други мисле да је био део глумачког путујућег друштва.

До 1592. Шекспир је радио као писац и глумац у Лондону. Те године Лондон је опустошила пошаст звана црна куга. Позоришта и друга јавна места су затворена како би се зауставило ширење болести. Шекспир се тада у потпуности окренуо писању. Сва своја дела је написао између 1590. и 1613. године и то најмање 40 драмских дела и велики број љубавних песама. Заслужан је за додавање бројних нових речи и израза енглеском језику. Сматра се да је створио преко 1.700 енглеских речи.

Писао је трагедије, комедије и историје. Трагедије су драме које описују пропаст главног јунака. Најпознатије Шекспирове трагедије укључују дела: ”Хамлет”, ”Краљ Лир” и ”Магбет”. Комедије су шаљиве представе које се срећно завршавају. Шекспирове комедије укључују ”Сан летње ноћи” и ”Како вам се свиђа”. Шекспирове историје су драме о моћним историјским личностима као што су енглески краљеви, рецимо Хенри четврти или Ричард други.

Шекспирове драме се и дан данас изводе а његове речи и изрази и дан данас говоре. Шекспир је од значаја и за општи успех Енглеског језика и за његово ширење светом. Драме које је осмислио Шекспир су постале основ за многе касније филмске приче. Многи омиљени дечји и одрасли филмови су заправо само прерушене Шекспирове представе. Рецимо, филм ”Краљ лавова” у великој мери прати причу о Хамлету.

Поред глуме и писања, Шекспир се бавио и пословном страном позоришта, које је тада било најважнија сценска уметност, попут филма у данашње доба. Обогатио се. Шекспир се повукао из позоришта око 1610. Вратио се у свој родни град Стратфорд на Ејвону. Ту је и преминуо 23. априла 1616. године. До његове смрти тек су поједине његове драме објављене. По Шекспировој смрти, његови пријатељи и поштоваоци су сакупили све његове драме и објавили их седам година касније, 1623. gодине.

Мала библиотека је објавила приређено скраћено играно издање трагедије Магбет, као и драмe ”Јулије Цезар” и ”Ромео и Јулија”, у преводу Светислава Стефановића.

Антоан де Сент Егзипери, (1900. – 1944.), француски ваздухопловац и писац. Мали принц, бајка за децу и одрасле, кључно је дело светске књижевности.

Сент Егзипери је потекао из осиромашене племићке породице. Као сиромашан ђак, пао је на пријемном испиту за Поморску школу. Потом је учио архитектуру на Школи за лепе уметности. Године 1921. примљен је у француско ваздухопловство, тада још у раном развоју. Годину дана касније постаје војни ваздухопловац. Учестовао је у успостављању ваздушне поште преко северозападне Африке, јужног Атлантика и Јужне Америке. Током 1930-их радио је као пробни ваздухопловац, за Авио Француску и као дописник за Париски вечерњи лист. Упркос трајним озледама услед тешких летачких несрећа, почетком другог светског рата, године 1939. постаје ваздухопловац – извиђач. По паду Француске (1940.) одлази у Сједињене Државе где остаје до 1943. Ггодине. Враћа се у Европу и наставља летење са својом ваздухопловном јединицом у Медитеранском ваздушном бојном простору. Године 1944. полетео је из ваздушне луке Корзика на извиђачки задатак изнад Француске. Није се вратио. Шездесет година касније, у близини Марсеја, пронађена је олупина за коју се претпоставља да је била његов ваздухоплов. Претпоставља се да га је оборио непријатељски ловац, иако узрок пада не може бити тачно утврђен.

Сент-Егзипери је у летењу пронашао богато надахнуће за своје књижевно дело. Ваздухоплов је полуга за истраживање света и откривање људске природе. Мали принц, савремена бајка, написана је током боравка у САД и објављена 1943. године. Украшена је пишчевим цртежима. Једноставна прича говори причу о детету које путује свемиром стичући мудрост.

Приповедач је пилот који је слетео у пустињу. Наилази на дечака. Током наредних неколико дана, мали принц прича приповедачу о свом животу. Кренувши са свог астероида где живи уображена ружа, Мали принц путује и среће на астероидима низ одраслих особа: краља, уображенка, пијаницу, пословног човека, свећара, научника. Дошавши на Земљу мали принц сусреће змију, ружичњак и лисицу.

Бајка Мали принц говори и о одраслима и о деци. Одрасли су безнадежно ускогруди, ограничени својим позивом, слабостима или незнањем. Деца, коју оличава мали принц, су отворена и спремна да истражују свет око себе и у себи. Једна од порука Малог принца је изражена у реченици која каже: „Само срцем се може добро видети: оно што је заиста важно, оку је невидљиво.”

Мали принц је објављен у априлу 1943. Књижевни свет није био сигуран шта да мисли: није било јасно да ли је књига намењена деци или одраслима! На крају је прича одјекнула код читалаца свих узраста. Уочене су поједине сличности између ликова и догађаја из Малог принца и живота његовог писца. Бајка је написана током боравка у САД, током трајања другог светског рата. Сент-Егзипери је гајио уверење да је једини трајни разлог за живот човека као складиште вредности цивилизације, веровање које је ратом уздрмано. Као и приповедач, и Сент-Егзипери је доживео авионску несрећу у пустињи. Његова супруга се, кажу, понашала слично принчевој ружи. Приповедач и Мали принц су посматрани као изрази и вишестрани одрази самог Сент Егзиперија.

——–

Мала библиотека је обавила играну књигу Мали принц, у сјајном преводу Мирјане Вукмировић, дивног преводиоца и врхунског песника. Књигу је прочитао Раде Ћосић, укупног трајања 116 минута.

Перо Зубац (Невесиње, Југославија, 30. маја 1945. године) је српски књижевник. Основну школу завршио у родном месту Невесињу, а експерименталну гимназију у Лиштици и Зрењанину. Студирао књижевност јужнословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је 30 књига поезије, 17 књига песама за децу, једну књигу есеја, књигу пародија на југословенско песништво, 12 антологија југословенског и страног песништва.

Био је главни уредник студентског листа ИНДЕКС, главни и одговорни уредник часописа за културу ПОЉА, у Новом Саду, уредник загребачке ревије ПОЛЕТ, уредник скопске МИСЛЕ, сарадник бројних југословенских ревија, часописа и листова. Као новинар, имао је своје колумне и фељтоне у „Борби” (Београд), „Побједи” (Подгорица), „Свијету” и „Недјељи” (Сарајево), „Оку” (Загреб), „Дневнику” (Нови Сад), „Полету” (Загреб), „Раду” (Београд), „Гласу омладине” (Нови Сад), „Уни” (Сарајево), „Суботичким новинама” (Суботица)…

Као телевизијски аутор и уредник написао је и остварио преко четири стотине сценарија за документарне, музичке, забавне, уметничке и емисије за децу и младе. Био је уредник је популарних серијала за децу: „Музички тобоган” и „Фазони и форе”.