Aleksa

СМС приче – Игор Коларов

Јанко Веселиновић (Салаш Црнобарски, 13. мај 1862 – Глоговац, Мачва 26. јун 1905) био је српски књижевник.

За две деценије књижевног стваралаштва објавио је 127 приповедака, два романа, два започета романа и два позоришна дела.

Породица Веселиновић је у Мачву доселила из Херцеговине у 18. веку. Настанила се у тадашњем Агином Салашу, који данас носи име Салаш Црнобарски, недалеко од Богатића. Јанков отац Милош Веселиновић рођен је 1837. године и за разлику од свог деде и оца није постао ратар, него свештеник. Оженио је Јелисавету Поповић, ћерку свештеника из Бадовинаца. Имали су шесторо деце. Јанко је био прво дете.

Јанко је завршио основну школу у селу Глоговцу. Иако врло несташан, био је и одличан ђак. Волео је музику и књиге, и певао је у цркви. Након основне школе уписао је гимназију у Шапцу. Матурирао је 1878. године као најбољи ђак. Отац је желео да Јанко настави његов позив, те је уписао богословију у Београду. Јанко је напустио богословију за учитељску школу коју такође није завршио. Почео је да ради у позоришту.

1880. године додељена му је учитељска служба у селу Свилеува код Коцељева. Ту је почео да пише своја прва дела. Иако речи нису долазиле лако, упорност и преданост су му се исплатили.

Васелиновић се често селио између Београда, Беча, Шапца и Мачве. Васкада је био велики боем, волео је проводити време по кафанама. Учествовао је у кратком Српско-бугарском рату 1885. године.

Писао је за позориште, и глумио у представама „Подвала“, „Ђида“ и „Девојачка клетва“. Са Браниславом Нушићем написао је веселу игру „Чучук Стана“. У позоришту су игране Веселиновићеве представе „Јадац“, „Код врачаре“, „Хајдук Станко“, „Деоба“, „Момче“, „Дукат на главу“ и „Кумова клетва“.

Најпознатије Веселиновићево дело је роман „Хајдук Станко“, објављен 1896. године. У њему Веселиновић описује Први српски устанак у Мачви. Веселиновић осликава поноситост и неукротивост српског јунака у тешкој борби против Турака, као и живот током устанка. Роман је наишао на одличан одзив али постаје посебно славан после Другог светског рата. „Хајдук Станко“ је доживео стотине издања и бројне преводе.

Јанко Веселиновић је преминуо од туберкоулозе јуна 1905., са тек навршене 43 године.

Џејмс Метју Бари, (енгл. James Matthew Barrie) познатији као Ј. М. Бари (1860 – 1937). Рођен је 1860. године као девето дете у великој шкотској радничкој породици. У својој седмој години несрећним случајем губи брата, што је имало велики утицај, како на њега, тако и на родитеље. Лик брата је преточио у Петра Пана, дечака који је одбијао да одрасте. Његова најважнија дела су: „Мали посланик“ (1897), „Дивна улица“ (1902), „Дивни Кричтон“ (1902), „Петар Пан“ и „Шта свака жена зна“ (1908).

Луис Керол, (право име Чарлс Латвиџ Доџсон), је био математичар, а бавио се и књижевношћу, фотографијом, медицином и науком. Рођен је 1832. годино. Његово књижевно дело одликују необични хуморни и назамисливи обрти. Био је велики мајстор маште, близак деци и проводио је сваки слободан тренутак у њиховом друштву. За децу је стварао и логичке игре и слагалице. Алиса у земљи чуда описује свет са друге стране знаног – са друге стране огледала. Дело је посебне вредности у дечјој књижевности, које својом маштовитошћу и чаролијом и данас плени и децу и одрасле.

Вук Церовић је рођен у Бијелом Пољу 1946. године. Основну школу и гимназију завршио је у Бијелом Пољу, а студирао, магистрирао и докторирао у Београду. Пише прозу за дјецу и одрасле, књижевну критику, радио драме. Објавио је за одрасле три збирке прича: „Дрхтај на рубу“, „Приче са периферије“ и „Туђи живот“; трилогију „Круг“ (три романа о породици Марковић из Лазина, о Црној Гори у XX стољећу – „Зле године“, „Јесен у прољеће“ и „Љето у Дуракову“). За дјецу је објавио два романа из трилогије: „Храбри дјечак Дроњо“ и „Дјечак тражи оца“ и двије збирке прича – „Благо испод наше крушке“, „Рођаци из Лазина“ и неколико сликовница. Објавио је три студије, једну о Стефану Митрову Љубиши, једну о Николи Лопичићу и једну о Михајлу Лалићу и неколико десетина есеја. Роман „Храбри дјечак Дроњо“ награђен је наградом „Политикин забавник“ као најбоља књига на српско-хрватском књижевном подручју за 1991. годину. По књизи „Рођаци из Лазина“ снимљена је у Телевизији Београд Тв серија „Рођаци из Лазина“ и филм „Урош блесави са Љубишом Самарџићем у главној улози. Предаје књижевност за децу на филозофском факултету у Никшићу.

Хомер је чувени грчки песник, за кога се претпоставља да је живео у 7. или 8. веку пре Христа.

Сав антички свет је веровао у истинитост личности песника Хомера. Кад је Хелен изговарао реч песник, без двоумљења је помишљао на Хомера. Древно предање везује песника Хомера за највеће, уистину зреле и савршене епопеје: Илијаду и Одисеју. Настале у Јонији, у Малој Азији, врло брзо су постале широко народне. У њима је скупљена огромна грађа о најразличитијим странама хеленске културе. У ликовима Хомерових јунака оличавају се најлепше особине хеленског народа.

Илијада је подељена у 24 књиге и садржи око 16 хиљада редова. Илијада говори о неколико последњих недеља десетогодишњег Тројанског рата. Одисеја говори о десетогодишњем повратку кући истоименог јунака.

Хомерово име први пут се спомиње у књижевности у VII веку пре н.е. Илијада и Одисеја су у старој Хелади, већ у VI веку пре наше ере књига на којој се васпитавају и духовно уобличавају нараштаји Хелена. Свестраност садржине оба епа увек је била кадра да пронађе пут до срца дечака, зрелог човека и старца. Народ воли песме. Оне су му чак насушна потреба, нарочито кад се песмом и музиком која је прати могу побудити утеха, добро расположење, подстицај на одбрану отаџбине и мржња према непријатељу. Осећања се огледају на лицима слушалаца који се диве, плачу или љуте. И садашњи читалац у тим еповима доживљује велика и племенита осећања.

Снага Хомерових епова огледала се и у заједничком језику који је начињен од делова многих дијалеката. Сви су Хелени разумевали тај језик, мада се њиме није нигде говорило. Он је уједињавао хеленски свет, распарчан, иначе, на племена у насељима и градовима — државама међу којима су се истицали. На тај начин је стваран дух јединства који је окупљао Хелене против Азије, најпре у тројанском рату а касније у борби против персијских освајача.

Ни данас се још не зна ништа поуздано о Хомеровом животу. До нас је допрло девет његових животописа. Сви су пуни врло измаштаних а противречних података. Они су из познијег времена, па се не може веровати у њихову историјску вредност. У свим животописима налазе се различита имена Хомерових родитеља и градова у којима се родио.

Као отац Хомеров спомиње се бог Аполон, Меон, бог Мелет, Дмасагора, песнис Орфеј; а као мајка — Крефеида, Метида, Фемиста, муза Калиопа, Климена. Највише биографија говоре да је његова мајка била Крефеида, испрва Нимфа, и да је Хомера родила с речним богом Мелесом по којем је он добио име Мелесиген. Касније је Мелесиген ослепео, па се почео називати Хомером, што на ајолском дијалекту значи слепац.

Сачувао се један занимљив спис од непозната писца, под називом „Надметање Хомера и Хесиода”. У том спису помиње се још како је цар Хадријан (други век н.е., по томе се и зна време кад је спис настао) питао делфијско пророчиште откуда је Хомер и ко су му родитељи, па је добио овакав одговор:

„Питаш ме за непознати род и отаџбину божанске Сирене:
Завичајем је Итачанин, а отац му је Телемах и Несторова кћерка Епикаста мати
која га је родила као кудикамо најмудријег човека“.

Тако би по делфијском пророчишту Хомер био унук Одисејев и Несторов.

Где се родио велики песник? У Хелади је био популаран овај дистих:

„Седам се градова отима о Хомеров завичај:
Смирна, Род, Колофон, Саламина, Иј, Арг, Атина“.

Претеже мишљење да се Хомер родио у Смирни где се налазио и његов кип. Уколико се и разилазе извори о месту Хомерова рођења, сви се углавном слажу у томе да је умро на малом острву Ију, близу Тере, где су му дуго приношене жртве.

Нигде не наилазимо на лични опис Хомеров. Сви нам га обично представљају с типичним лицем сиромашног слепог певача који се потуца по свету и прехрањује певањем. Тако он изгледа и на сачуваним киповима који потичу из хеленистичког доба. (Хеленистичко доба се у грчкој култури рачуна од освајања Александра Македонског до завођења римске власти у Малој Азији и Египту (330 — 30. године пре н.е.).)

Већ у античко доба се није знало тачно која су песничка дела Хомерова. Сматрало се да су његове творевине Илијада и Одисеја, Зборник химни, Маргит, Керкотпи, Бој мишева и жаба, и Киклички епови. Ови епови (киклос — круг) обрађују непрекинут круг митских догађаја пре Илијаде па све до смрти Одисејеве. Херодот је порицао Хомеру неке кикличке песме. Аристотел их уопште не признаје као Хомерове. У хеленистичко доба граматичари први пут износе мишљење да Илијаду и Одисеју није спевао исти песник.

Стари Хелени, несложни у мишљењу, оставили су потомству то питање нерешено. На средњовековном Западу су Хомерови епови били сасвим заборављени. Хомер је једино преко Ајнејиде, спева римског песника Вергилија, утицао на западноевропски еп. У доба хуманизма и ренесансе, међутим, главни узори ће бити дела позних хеленских и римских писаца. Хомер је сматран сировим и простим песником према утанчаном и отменом Вергилију. Тек када у касније доба порасте одушевљење за народну поезију, Хомерови епови добијају високу цену. Тада и европски научници почињу да се баве истраживањем о Хомеру и о постанку Илијаде и Одисеје.

Научници и данас расправљају о томе ко је био, кад је живео и под каквим је условима стварао Хомер. Што се тиче писмености, она је у Хелади била позната још око 1500. године пре наше ере. Мало је људи тада знало писати. Вични писању били су махом они људи из владарских кругова. Свакако је Хеленима било пријатније да слушају песме или да их сами певају него да их преписују и читају. Али се „нашао човек који је спевао Илијаду и Одисеју и за себе их записао да би их лакше памтио“.

Данас побеђује мишљење о Хомерову питању да је Одисеја млађа од Илијаде, да их је испевао исти песник и да нису настале на почетку стварања епске поезије него касније. Песник је оба епа створио служећи се старијим и дужим песмама с већ обрађеним причама, које су стваране дуго времена, преношене с колена на колено и остајале у усменој традицији све док се није развила писменост. Као резултат тога у оба епа се запажа извесна слојевитост, у виду наслага разних епоха. Јединство Илијаде и Одисеје ипак је неоспорно и веома чврсто.

Делом преузето из књиге Хомер – Избор из Илијаде и Одисеје (1968)

Наш рано преминули пријатељ Игор Коларов (1973-2017) је објавио је бројне књиге за децу: „Хионијине приче“ (2000), „Милица у врту“ (2001), књигу песама „Анатолијске хронике“ (2002), роман „Аги и Ема“ (2002, 2003. и 2006, награда „Политикиног Забавника“), роман „Дванаесто море“ (2004, 2007, награда „Доситејево Перо”), књигу прича „Приче о скоро свему“ (2005, награда Бијељинског Сајма књига, „Чика Јова Змај“, награда „Невен”), роман „Кућа хиљаду маски“ (2006), књиге прича „Буренце“ (2007), „Фиона и друге мистерије“ (2007), „Смс приче“ (2008), „Џепне приче“ (2010) и сликовницу „Кајина најбоља жирафа“, Русвај (приче, 2011), Приручник за пингвине (кратка проза, 2012), Да, то су бизони (кратка проза, сликовница, 2012), Клизаве приче (приче, 2013, награда „Сребрно Гашино перо”, награда дечје критике „Доситејево перо”), Урнебесна физика (са Светиславом Пауновићем и Бранком Стевановићем, 2015).

<п>Године 2006. добио је Змајеву награду за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за младе. Године 2009. добио је Златну значку Културно-просветне заједнице Србије за стваралачки допринос у ширењу културе.

<п>Са Бранком Стевановићем приредио је избор из савремене српске поезије за децу „Е, баш то!” (2009, лектира за други разред основне школе), и избор из српске поезије за децу „Од Змаја до бескраја“ (2010, лектира за први и други разред основне школе).

<п>По награђеном роману „Аги и Ема“ снимљен је филм у режији Милутина Петровића, са Миленом Дравић и Стефаном Лазаревићем у главним улогама, као и радио-драма у режији Мелине Пота Кољевић.

У Малој библиотеци смо у сарадњи са Игором објавили његове кратке, шаљиве СМС приче у облику игране књиге и приказали филм Аги и Ема снимљен по истоименом делу Игора Коларова.

Мирјана Стефановић (1939 – 2021), књижевник, песник и уредник, живела је у Нишу, Косанчићу, Новом Саду, а од 1951. у Београду. Школовала се у Новом Саду, Београду и Делхију, Индија. Магистар енглеске књижевности. Године 1966-1967. радила као новинар сарадник на Трећем програму Радио-Београда, а од 1967. до 1973. била новинар у Дечијој редакцији Радија. Од 1974. је била уредница у издавачкој кући Нолит. Основала и шеснаест година водила библиотеку Распуст у којој је објавила преко педесет књига за младе изабраних из светске и домаће књижевности. Учествовала у уређивању савремене поезије и била уредница библиотеке Занимљива наука.

Међу многобројним наградама издвајамо награде за дечју књижевност: Награда Новосадске Трибине младих за рукопис књиге „Одломци измишљеног дневника” 1959.; Награда „Невен” за „Влатка Пиџулу – Најбоља књига за децу у Србији, 1962.; Награда Политикиног забавника за „Секино сеоце”, најбоља књига за децу у Југославији, 1994.; Награда Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос књижевности за децу, 1995.; Златни кључић Смедерева за животно дело у области дечије књижевности 2011.; Златно Гашино перо, награда за животно дело и „допринос ведром духу детињства“, Лазаревац 2012.; Повеља Змајевих дечијих игара, за изузетан допринос књижевности за децу, 2017.

Мала библиотека је објавила књигу „Моја мајка – писци говоре“, коју су приредиле Мирјана Стефановић и Катарина Граната.

Мигел де Сервантес Саведра или само Мигел Сервантес (1547. – 1616. године) био је шпански писац.

Рођен је у градићу Алцала де Хенарес, недалеко од Мадрида, као четврто од седморо деце сиромашног лекара. Током ране младости често је са својом породицом мењао место боравка. Школовао се у родном мјесту, Севиљи, и у Мадриду, где је почео писати своје прве пјесме. Са двадесет година, као члан пратње кардинала Аквавиве, папиног изасланика у Шпанији, одлази у Италију. Ту је упознао и италијанску књижевност и живот, бујнији и слободнији него у својој домовини.

Сервантес је учествовао у многим борбама те је био и заробљен и одведен у Алжир. Након пет година откупљен је и враћен у Шпанију. У домовини га није дочекала срећа. Нико није марио за заслуге и патње ислуженог војника. У 37. години се жени, а од 1582. године посвећује литератури, но његова позоришна дела и песме не налазе издавача.

Године 1585. објављује роман ‘Галатеа’. Ово дело му не доноси славу и новац којима се надао. Пропаст банкара, код којег је положио сав свој новац, га упропаштава и одоводи у затвор.

Управо у тамници пише прва поглавља ‘Дон Кихота’ који ће бити објављен 1605. под насловом ‘Умишљени племић Дон Кихот од Манче’ и том пародијом постиже велики успех. Сервантес је умро у Мадриду 1616. године.

Дон Кихот се сматра првим савременим западно европским романом.

Мала Библиотека је објавила приређено издање Дон Кихота, у облику игране књиге. Књигу је прочитао Павле Јеринић, а трајање звучног записа је 145 минута.