Aleksa, аутор са Мала библиотека

Ствараоци

Сања Урошевић

Александра Урошевић рођена је у Приштини 1985. године. Дипломирала је режију на Академији уметности у Београду, у класи проф. Драгана Елчића.

Члан је удружења драмских писаца Србије. Пише и режира радио драме за Драмски програм Радио Београда и кратке приче за Редакцију програма за децу и младе, Радио Београда. Стални је редитељ емисије „Добро јутро, децо“, првог програма Радио Београда. Стваралац је две позоришне представе, неколицине кратких играних и документарних филмова.

Александрин дипломски филм „Дарија“ освојио је више награда на међународним смотрама кратког филма, а кратке приче објављене су у „Антологији најкраћих прича за децу“ 2009. године, коју је приредио Игор Коларов. Драма „Лифт“, освојила је прву награду у категорији радио драме на 8. међународном Радио Фестивалу у Ирану. Од стране Драмског програма Радио Београда награђена је повељом ‘Витомир Богић’ за најуспешнијег младог ствараоца у 2007. години.

Мала библиотека је објавила кратки дипломски филм ”Дарија”, и са Александром сарађивала на бројним снимањима.

Aleksa април 29, 2022

Ствараоци

Мирјана Булатовић

Мирјана Булатовић (1958) завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а од 1989. живи и ради у Београду као песник и слободан уметник. Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, као и три књиге превода руске поезије. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те награде Златно перо Русије.

Осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. Уређивала је дечје стране у Источнику, листу Епархије Канадске. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише песме (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе:

Стопало на дну света, поезија; 1984; Молитва Хуане Инес од Крста, 1987; Прасведок, 1990; Ђаво у праху – исповести наркомана, 1991; Гутенбергова галаксија, 2002; Будући древни народе, 1993; Песме за дипломирану децу, 1994; Хотел Земља, 1995; Лепа села лепо горе (записи са снимања истоименог филма, уз истините ратне приче) – 1995; Хеј, ванземаљци! 2000; Поправни дом за родитеље, 2001; Хитна књига, 2003 године; Салон за негу душа, 2005; Ко је ставио мирис у лук? – изабране мисли дечака Матије (бележене током пет и по година дечаковог одрастања), 2005; Школа љубави, поезија за децу; 2006; Прво слово, 2007; Романчић о поштењу, 2008; Хвала аутобусу који није дошао, 2008; Велике мисли малих људи, записи; Источник, Торонто, 2008;
Сањао сам да ми гори школа, поезија за децу, 2010; Смрт је моја кратког века, поезија, 2010; Споне, поезија; двојезично, руско-српско издање, Москва – Београд, 2010;
Чудна лица пословица, српско-енглеско издање; Источник, Торонто, 2011; Чудна лица пословица, преуређено издање, 2016; Ако је неком срце стало, поезија, 2017.

Песме Мирјане Булатовић објављене су у многим одабраним збиркама. У збирци одабраних песама, Када будемо трава (1998), Владимир Јагличић истиче: „У савременој српској поезији, после смрти Десанке Максимовић, међу женама предњачи Мирјана Булатовић. Њена, мушки отворена поезија, каткад има лепоту призваног анђела.“ Мирјана Булатовић превела је са руског језика један позоришни комад у стиховима и три књиге поезије.

Мала библиотека је објавила веома лепу Мирјанину збирку песама ”Сањао сам да ми гори школа” и то у облику игране књиге коју је прочитала сама Мирјана Булатовић!

Aleksa април 10, 2022

Ствараоци

Љубивоје Ршумовић

Љубивоје Ршумовић (за сву децу: Ршум) рођен је у селу Љубишу, на планини Златибору, 3. јула 1939. године у породици Милесе и Михаила Ршумовића. Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао 1965. године на Филолошком факултету. Ожењен је, има тројицу синова и троје унучади.

Почео је писати рано, још као основац, у Љубишу. Прве песме је објавио као гимназијалац, 1957. године, најпре у Ужичким ‘Вестима’, а затим у ‘Књижевним новинама’. Данас је један од највећих песника за децу на српском језику. По снази, лепоти израза и трагу у српској култури достигао је висине Змаја, Бранка Ћопића и Душка Радовића.

Ршумовић је радио у Радио Београду, у редакцији програма за децу. Сарађивао је у емисијама ‘Уторак вече – ма шта ми рече’, ‘Суботом у два’, ‘Весели уторак’. Ту је открио и педагошки приступ који и данас примењује: ‘Што пре дете сматраш човеком – пре ће човек и постати!’ 1968. прелази у Телевизију и ради познате серије: ‘Двоглед’, ‘Хиљаду зашто’ и ‘Хајде да растемо’. Написао је, водио и режирао преко шест стотина телевизијских емисија, и једну од наших највећих серија за децу: ‘Фазони и Форе’.

Међу бројним Ршумовићевим књигама (има их преко 80), најпознатија дела су му збирке песама: „Ма шта ми рече“, „Још нам само але фале“, „Домовина се брани лепотом“. Добитник је свих највећих књижевних награда и признања, међу којима су: „Невен“, „Младо поколење“, „Награда Змајевих дечијих игара“, „Бранкова награда“, „Златни кључић“.

Од 1986. до 2002. био је директор Позоришта Бошко Буха. Један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.

Ршум живи и ради на Слободној територији, недалеко од Београда.

Мала библиотека је објавила три збирке – игране књиге – Ршумовићевих песама: „Ма шта ми рече“, „Још нам само але фале“ и „Вести из несвести“. Збирке, у којима су сабране све његове најлкепше песме, прочитао је сам Љубивоје Ршумовић, што им даје посебну, непроцењиву лепоту. У Ршумовом читању има искре, осмеха и радости као у данима детињства, као када је, дечаком, састављао прве стихове о Златибору.

Aleksa април 7, 2022